Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Погледајте ове фотографије. Једна је из Мурманска, а друге из Москве и Владивостока. Иако су ови градови међусобно удаљени на хиљаде километара, њихови стамбени рејони подигнути у совјетско доба изгледају потпуно исто. А можете их наћи у сваком руском граду и широм бившег Совјетског Савеза. Али зашто је Русија препуна ових туробних панелних блокова?
Током прошлог века руски градови су претрпели огромне промене. Стотинама година већина грађана земље живела је у селима. Али на таласу индустријализације 30-их године и после Другог светског рата, градска популација је вишеструко увећана. 1917. године само 17% становништва живело је у градовима, а 1950. већ половина становника. Ова брза урбанизација захтевала је најбрже методе изградње. Совјетски Савез је почео да експериментише са техникама масовне изградње што је довело до стандардних панелних зграда које су изгледале готово идентично и испуниле стамбене рејоне од Калињинграда до Владивостока.
Панелна изградња није заправо била совјетски изум и коришћена је у Немачкој, Холандији и Француској пре Другог светског рата. Међутим, Совјети су усавршили овај метод.
1954. године нови вођа Совјетског Савеза Никита Хрушчов је оштро критиковао постојећи начин изградње, називајући га прескупим, посебно када се ради о чувеном „стаљинском“ стилу ампира. На наредном конгресу Комунистичке партије захтевано је да се за 20 година оконча недостатак станова. Требало је да свака породица добије свој стан и то, наравно, потпуно бесплатно.
Сви ресурси су усмерени на изградњу нових стамбених зграда које су се називале „хрушчовке“. Архитекте су пројектовале десетак различитих верзија таквих зграда, али најчешће су имале четири спрата без лифта и станове са малим кухињама.
Неке су биле саграђане од цигле, али најраспрострањенији материјал били су армирани бетонски панели. У многим градовима отворене су фабрике за производњу таквих панела што је значајно смањивало логистичке трошкове. Изградња једне зграде трајала је само две недеље и за мање од 10 година свака четврта породица је добила сопствени стан. Замислите само како су људи били одушевљени када би напустили бараке или заједничке станове у којима су до тада живели!
Међу типичним панелним грађевинама биле су и неке експерименталне зграде које из различитих разлога никада нису ушле у масовну производњу. У Санкт Петербургу још се могу видети такозване „прото-хрушчовке“ из 1955. године. Оне имају веће кухиње и више плафоне и требало је да пређу у масовну изградњу, али Хрушчов је проценио да су прескупе. Зато су каснији стамбени блокови били знатно скромнији.
У граду Улан-Уде, престоници Бурјатије, можете видети панелне зграде украшене националним орнаментима.
У градовима у рејонима вечитог снега и леда све зграде су подигнуте на стубовима, како грејање из зграда не би топило залеђено тло. У северним градовима зграде су обојене у веселе боје.
До краја 60-их година на смену панелним „хрушчовкама“ дошле су „брежњевке“, назване по Хрушчовљевом наследнику Леониду Брежњеву. До тада је технички развој већ омогућавао јефтину изградњу осмоспратница, једанаестоспратница и петнаестоспратница са лифтовима, цевима за смеће и већим становима.
Технологија је била јефтина, направљена за безбедне и дуготрајне зграде. За кратко време овакве панелне грађевине почеле су да ничу у новим рејонима Москве, Санкт Петербурга и других градова, па су сви стамбени рејони личини један на други. 1986. године Михаил Горбачов је обећао да ће до 2000. свака породица имати свој стан, али после распада СССР-а, епоха државне изградње је окончана.
Ипак, три четвртине становника градова у Русији живи у солитерима, од којих многи потичу из совјетске епохе. Савремени урбанисти кажу да овакви типично суморни стамбени блокови код људи изазивају депресивно расположење и да имају негативан утицај на психу.
Данас се у великим градовима нуди велики број занимљивих опција за становање, укључујући лепе зграде са подземним паркинзима и живописним фасадама. Међутим, већина њих је прескупа за просечну руску породицу.
Стамбени рејони са доступнијим становима и даље се граде од панела или комбинованом панелно-монолитном технологијом. Ови типични стамбени блокови и даље су најекономичнији начин изградње за државу која покушава да реши проблем становања за милионе породица. Њихова лоша страна је у томе што тако настају депресивна градска предграђа широм земље.
Данас се у предграђима подижу џиновски блокови микро-станова, који се у Русији називају „человејники“ (мравињаци за људе). Они, наравно, изгледају модерно, али је концентрација станара у њима заправо много већа него у обичним солитерима. У једном таквом стамбеном комплексу може бити неколико ХИЉАДА станова, док их је у „хрушчовкама“ мање од стотину.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
