„Јел’ ти то мене завитлаваш? Владимир Путин је покушао да ме назове, а ви га нисте спојили? О чему с ког ђавола мислио?“, викнуо је Доналд Трамп на Мајкла Флина који је тада био саветник шефа државе за питања националне безбедности. Све се то догодило, по речима Питера Бергена, аутора књиге „Трамп и његови генерали: Цена хаоса“, усред сусрета са британским премијером, а то је био први Трампов сусреет у Белој кући са неким страним лидером.
Доналд Трамп у Белој кући у телефонском разговору са руским лидером Владимиром Путином.
Drew Angerer/Getty Images„Па знате како, господине, ви имате много позива и ми покушавамо да издвојимо оне са којима ви разговарате“, покушао је да се оправда Флин.
„Какве су то глупости? Како је могуће да Путин мени телефонира и да ви мене не спојите?“, успротивио се Трамп.
Касније ће у Кремљу са недоумицом бити речено: „Не, технички није могуће пропустити позив који је раније усаглашен“. Ми бисмо рекли мало другачије: немогуће је пропустити позив који је цела екипа припремала неколико дана, а можда и недеља.
Инцидент са Трампом и Флином не делује као истинит догађај ако се зна како се конкретно успоставља веза са Кремљом. Не можете једноставно „окренути“ Путинов број, чак и ако сте у изузетно добрим односима са њим. Исто тако ни Путин неће вама телефонирати изненада.
Зграда министарства спољних послова РФ, Смоленски-Сенски трг, Москва.
Антон Денисов/Sputnik„По правилу, предлог за телефонски разговор заинтересована страна шаље дипломатским каналима, преко Министарства спољних послова или представништва у другој земљи, тј. амбасаде“, каже Владимир Шевченко који је десет година руководио службом протокола у Кремљу. Усаглашавање телефонског позива може трајати неколико часова, дана, па и недеља, све зависи од конкретне ситуације.
Нешто налик на директан телефонски позив може себи да приушти само неколицина људи (на пример, министар одбране), али они на свом радном столу имају старински жути телефон за специјалну везу, какав има и председник Путин.
И све је то само врх леденог брега који се зове „телефонска дипломатија“.
Министар одбране РФ Сергеј Шојгу.
Вадим Савицки/SputnikЕво како се цео процес одвија. Најпре се упути предлог за телефонски разговор, а затим се усаглашава време контакта и теме разговора. По правилу, оријентационо се дефинише списак питања. Затим та питања обрађује канцеларија Министарства спољних послова, као и друге службе. Предвиђају се различите варијанте изјава у вези са једним истим питањем, у зависности од правца у коме крене разговор.
То никада није приватни разговор без сведока. Протокол подразумева преводиоце. Без њих није могућа комуникација чак и ако оба учесника одлично знају језик свог саговорника (изузетак су само земље Заједнице независних држава, јер се у том случају комуникација традиционално обавља на руском језику).
„Данас језике знају скоро сви: Ангела Меркел говори и разуме руски, Владимир Путин течно говори немачки и прилично добро енглески. Међутим, једно је када се разговор обавља у четири ока негде на ливади, а друго је важан телефонски разговор. У таквом разговору много тога зависи од прецизности формулација. Непажљиво изабран израз или двосмисленост може да има веома непријатне последице“, каже Владимир Шевченко.
Преводилац се током разговора не налази у Кремљу, у кабинету председника државе. „Преводиоци преко слушалица чују шта говори председник, и онда преводе фразу по фразу. Не симултано, него консекутивно. Тако је мања вероватноћа да се направи грешка, да се испусти нека нијанса и самим тим изврне смисао“, каже други извор из администрације руског председника.
Када је 2018. године тадашњи председник Украјине Петар Порошенко покушао да телефонира у Кремљ после инцидента у Керчком мореузу, тај покушај му се изјаловио: „Назвао сам га да питам шта се дешава, а он није одговорио“, пожалио се Порошенко.
То заправо није била ситуација у којој је Порошенко телефонирао у Кремљ, а тамо нико није хтео да дигне слушалицу. „Није одговорио“ у дипломатским круговима значи да је предлог за телефонски разговор учтиво одбијен. У таквим ситуацијама се наводе различита образложења, на пример: председник има много обавеза или није доступан. А може да прође и без образложења, са једноставном формулацијом „нажалост, није могуће обавити разговор“. Прави узрок је највероватније политичке природе, тј. саговорник је „недоступан“ јер сматра да комуникација у датом тренутку није сврсисходна.
За ванредне ситуације Вашингтон и Москва већ 60 година имају „врућу линију“. Она се појавила 1963. године, после Карипске кризе која умало није резултирала нуклеарним ратом између САД и СССР-а. Од тада се линија користи за брзо успостављање везе између двојице лидера у случају опасности од избијања оружаног конфликта. Истина, то није телефон. Најпре је то био телепринтер, затим факс, а данас је то специјални и добро заштићени компјутерски канал.
Москва, Кремљ. Први секретар ЦК КПСС Никита Хрушчов у свом радном кабинету.
TASSСигнал се преноси преко сателита, а линија је стално отворена. Дежурни оператери у случају потребе спремни су да у року једног минута повежу Кремљ и Белу кућу. Исправност линије се контролише тако што се на њој непрекидно емитују дела класичне књижевности.
Преговори Барака Обаме са руским председником Владимиром Путином.
Pete Souza/The White House/Getty ImagesТа линија је интензивно коришћена у време арапско-израелских ратова 1967. и 1973. године, индијско-пакистанског сукоба 1971. и уласка совјетских трупа у Авганистан 1979. године. Последњи пут, колико је познато, веза је искоришћена 2016. године када је Барак Обама „назвао“ да протестује против наводног „руског мешања у америчке изборе“.
Прочитајте више о томе: Зашто је Путин увек изван домашаја страних обавештајних служби и „телефонских шаљивџија“?
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
