Да ли је обичан совјетски човек могао да купи стан?

У Совјетском Савезу станове је у највећем броју случајева делила држава на основу листе чекања. Међутим, то није био једини начин да се стекне стан.

Обезбедити радном човеку засебан стан представљало је један од стубова државне политике СССР-а. Пре 1917. године и Револуције више од 80 одсто становништва живело је у селима, међутим већ после десет година, у време индустријализације земље, почело је масовно досељавање радника у градове, а њима су били потребни станови.

Све је почело такозваним „збијањем“ када су станови имућних људи насељавани пролетаријатом који за то није плаћао ништа, уз обећање да ће ускоро бити изграђене нове стамбене зграде. Совјетско руководство експериментисало је и са зградама-комунама и социјалним градовима, међутим, осетан раст стамбеног фонда забележeн је тек шездесетих година прошлог века, када су се појавиле јефтине зграде склапане од бетонских панела које су се звале „хрушчовке“ и „брежњевке“.

Другови, у ред за стан!

Најчешћи начин добијања станова био је преко листе за побољшање стамбених услова. Право да се на њој наћете имали сте ако сте по члану домаћинства имали мање од девет квадрата стамбене површине. Млади стручњаци обично су доспевали на листу када им се роди дете. У Советском Савезу на стан се у просеку чекало од шест до седам година.

Најједноставније је било запослити се у предузећу које је градило стамбене зграде за запослене, па бисте тако чекали неколико година. Запослени на буџету попут лекара или наставника, стављани су на листе локалне администрације. У том случају чекало се и више од десет година. Станови као ни делови града нису могли да се бирају.

„Моји родитељи по завршеном факултету добили су собу у заједничком стану као млади стручњаци, а када сам се ја родио, једнособан стан у близини посла“, каже Петар из Краснодарског краја. „Када се родила моја сестра добили су двособан стан. Тако су млади лекари пет година по дипломирању живели у одличном двособном стану“.

Станови нису били у власништву, већ су давани у социјални најам све до краја живота. У стану су могли да буду пријављени и други људи, могли су да се мењају за станове других грађана (уз незваничну доплату), али нису могли да се продају, поклоне, или завештају било коме.

„Добила сам стан 1979-e, годину дана пошто сам завршила факултет. Била сам распоређена у други град, где сам добила посао. Млади стручњаци добијали су по закону станове у року од три године“, наводи Галина из Курска.

„Дошавши у Џезказган (регионални центар у Казахстану) добила сам место у заједничком смештају и после годину дана једнособан стан. Пошто сам одрадила предвиђене три године, помоћу размене станова, вратила сам се у Курск“.

Уколико би закупац умро, стамбени простор би био пререгистрован на другог члана породице. Стан човека који је живео сам враћао се држави.

У јулу 1991. године дозвољена је приватизација станова и тај процес још увек није завршен. И дан-данас велики број руских грађана живи у приватизованим совјетским становима.

Да ли је у СССР-у могао да се купи стан?

У то време није било тржишта станова у данашњем смислу речи, али од краја педесетих година прошлог века постојале су стамбено-грађевинске кооперативе у које је могло да се уђе и касније откупи стан на отплату. Цена станова у регионима разликовала се, али не много. Седамдестих и осамдесетих година једнособни станови су коштали од 5500 до 6000 рубаља (као нови ауто „Волга“), а трособни око 10 хиљада рубаља, при чему је просечна плата била од 150 до 200 рубаља. На тај начин стан су себи могле да приуште само малобројне породице.

Таквих станова у СССР-у било је највише десет одсто.

„Родитељи су ушли у такву кооперативу средином осамдесетих у Балашихи“, објашњава Павел из Московске области. „Чланарина је била прилично висока, између три и четири хиљаде рубаља, па су новац позајмили од рођака. Месечни износ око педесет рубаља. Уз њихове плате од по 150 до 200 рубаља то и није било тако много. Добили су трособан стан величине око 60-65 квадрата, за три члана проодице“.

Израдимо сами станове

Неко је у стан улагао новац, а неко свој рад. У неким градовима у СССР-у грађени су стамбени комплекси за младе људе. Млади стручњаци разних профила напуштали су привремено посао и одлазили на градилиште. Притом радни стаж на главном послу није престајао да тече. Пракса потиче из шездесетих из подмосковског научног града Корољов где су долазили најбољи свршени студенти да развијају космичку науку, а недостатак стамбеног простора кочио је пријем нових сарадника. И тада је уз сагласност Комсомола одлучено да се стамбене зграде подигну уз помоћ будућих станара.

Рад на таквом градилишту био је престижан, пре свега могао се добити нови стан, а као друго многи стамбени комплекси грађени су према оригиналним пројектима и укључивали велики број социјалних објеката што их је позитивно разликовало од већине сивих микрорејона. Средства за изградњу прво су издвајала предузећа, а затим су опредељивана државним планом. Многи од таквих објекта дограђивани су после распада СССР-а.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“