Природа Сахалина је импресивна због своје разноврсности: на северу расту кедрови, а на југу се може видети тропски бамбус. Мада се на острву среће преко хиљаду врста биљака, укључујући ретко и заштићено растиње, највеће чуђење по свој прилици изазивају обичан чичак, суручица и друге траве. Ствар је томе што само на Сахалину оне достижу 2-3 метра висине!
„Ако вас у планини ухвати киша, само уберите чичак“, тако се Руси шале о локалном растињу. Истина, лист биљке високе три метра може се искористити као кишобран.
Суручица достиже два и по метра висине, што је двоструко више него у осталим деловима земље. Дивља хељда овде достиже четири метра висине, док у средњем појасу Русије има само пола метра. Локалне новине чак објављују савете како се ослободити овог корова у башти, јер се врло брзо шири.
Огромно биље Сахалина заинтересовало је научнике још у совјетско доба. Покушавајући да открију тајну високог раста биљака на острву, геолози су ове траве садили у европском делу Русије, али је израстао сасвим обичан чичак. Француски стручњаци су још 1935. године пробали да добију сахалинску хељду, али добили су хељду нормалне величине. Џиновско растиње из неког разлога успевало је само на Сахалину.
Наравно, неки људи верују у мистичан узрок гигантизма биљака, али научници предлажу другачије објашњeње. Нису све биљке овде џиновске, него само оне које расту на местима раседа Земљине коре. Због повишене тектонске активности на острву је управо на овим местима тло влажно, богато бакром, церијумом и хромом, који могу да утичу на раст биља.
Такође, узрок ове појаве може се наћи и у острвском гигантизму, што је феномен код којег поједине популације флоре и фауне на острвима значајно добијају на величини. Мегатраве се срећу, на пример, на Новом Зеланду.
Узгред, једно од омиљених јела на Сахалину је закуска од џиновског чичка: људи је праве код куће, али се служи и у кафићима и продаје у продавницама. На Сахалину се може пробати и сасвим неочекивани деликатес: маринирани чичак. Кажу да по укусу подсећа на месо.
Стабљике биљке сакупљају се у мају и јуну, када су још меке и нежне. Мештани сматрају да је најбоље брати чичак поред потока и на другим влажним местима, јер ће бити сочнији. Стабљике најпре стоје око пет сати у води, а затим се прже са зачинима и пакују у тегле за зиму.
А за десерт може се послужити слатко од чичка, при чему није потребно додавати шећер. Наиме, саме стабљике су довољно слатке.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
