Зашто у тако великој земљи као што је Русија толико мало људи живи у приватним кућама?

Kira Lisitskaya (фото Legion Media)
Иако у највећој земљи на свету људи сањају да живе у својим кућама, без обзира на огроман простор „Русија са приземним кућама“ заправо никада није постала претежни крајолик.

Чист ваздух и доручак на тераси, могућност брзог пребацивања са рада за компјутером у свој цветни врт, своје двориште у коме се играју деца, набраја предности живота у својој кући Дијана Ларецка имиџ-коуч из Москве.

Неколико година после венчања почела је да размишља где да живи са породицом, у кући или стану. Одбарала је кућу у низу, величине око 300 квадрата, на 15 километара од Московског кружног пута. Пут до града траје 15 минута, а потом следе уобичајене московске гужве.

„Недељу планирам на следећи начин: неколико дана код куће, радим за компјутером и телефонирам. Неколико дана у Москви. Одређујем неколико сусрета, један за другим. Дани шопинга одвијају се по планираној рути. А сваки непланирани састанак у време шпица може да се претвори у бескрајно стајање у саобраћају у колони“.

И Роман Аљохин је купио кућу. „Када сам је куповао мислио сам да ћу сваке вечери седети поред ватре, ићи на реку. Међутим, све је испало другачије“.

На питање где би желели да живе, у стамбеној згради или засебној кући скоро 70 одсто Руса одговара у кући. Нико не замишља кућу из снова у виду вишеспратнице са неколико десетина других људи у комшилуку, заједничким степеништем и „кућним редом“. Али зашто онда у Русији призмене куће никада нису постале претежне. У приватним кућама у Русији живи мање од једне трећине њених становника. И то без обзира на велики слободан простор и релативно јефтино земљиште.

У складу са истраживањима спроведеним међу градским становништвом у Русији врло је популарно живети у својој кући. „Рекао бих чак да је то сан многих. Али кућа са свим прикључцима, пре свега много кошта, а као друго повлачи велики број бирократксих проблема, рекао је за наш портал Михаил Алексејевски, руководилац Центра за градску антропологију КБ Стрелка.

Снови у раскораку са реалношћу

Власнику куће најчешће је препуштено одношење смећа, чишћење базена, уништавање гамади и други послови везани за одржавање. Или има могућност да за то плати управљачкој компанији у микрорејону у коме се кућа налази. На тржишту се често налазе завршене куће али без прикључака и без инфраструктуре, па власник треба сам да доведе гас, струју и воду.
Разговарали смо са власницима кућа који су сањали о крову над главом који би био само њихов. Због проблема са којима се редовно суочавају испоставило се да су проклели дан када им је та идеја пала на памет. Они кажу отприлике ког ђавола нам је ово требало, да живимо у обичном стану за сваки проблем могли бисмо да позовемо градско стамбено и добијемо мајстора.

Констатин је 2001. године купио земљу и направио кућу у подмосковском селу Дудино које је од најближе метро станице удаљено 1,5 километара. Земља и кућа од 300 квадрата коштали су га као двособан стан у Москви. Гас је морао сам да уведе, што га је коштало додатних милион рубаља.

Овде нема школа, вртића, ни спортских центара. До продавнице мора да се иде превозом. На пет минута пешице налази се само продавничица са основним намирницама као што су хлеб, тестенине, пиво. Без аутомбоила тешко да би се могло живети, нарочито ако имате децу. Али ми смо рачунали да ћемо сву инфраструктуру користити у граду, до кога нам, иначе, треба седам минута, каже он и тврди да су све то имали у виду и да не би желели поново да живе у стану.

С тим што смо ми знали шта значи своја кућа. О свему бринеш сам и ми смо на то били спремни, мада то неке људе плаши. Тако се на неки начин руши мит о 'мирном животу'. За многе је то значајан психолошки фактор. Ако никада ниси живео у кући ти заправо ни не знаш како да се организујеш.

Аргумент „психолошки нисам био спреман на такве промене“ може се често чути, мада је и даље главни разлог за одустајање од куће финансијске природе.

„По правилу реч је о добростојећим људима који себи могу да дозволе да ту авантуру и направе кућу из маште. То није масовна појава. Не толико због цене земљишта, колико због трошкова проузрокованих потешкоћама око прикључака“, сматра Алексејевски.

Другачија правила

Ко жели кућу најчешће мора сам да је прави. Грађевински сектор у Русији усмерен је искључиво на стамбене зграде, притом, на свим нивоима, каже Роман Попов, доцент на факултету за градски и регионални развој Високе школе економије.

„Традицонално као један од показатеља економске успешности територијалне јединице узимао се показатељ изграђеног стамбеног простора. Зато се од губернатора и градоначелника траже квадратни метри“, наглашава он.

У градовима и даље ничу блокови стамбених зграда. У априлу 2018. године тадашњи руски премијер Дмитриј Медведев рекао је да типски микрорејони чине 77 одсто укупног стамбеног фонда уз земљи, „са веома густом градњом и не увек развијеном урбаном инфраструктуром“. На приватни сектор, пак, отпада луксузни сегмент (по правилу ван града или периферији), као и стари стамбени фонд, где породице живе генерацијама.

Константин који због посла 50 одсто времена проводи у Холандији каже да 'правила на којима сезаснива грађевински сектор носи кључне разлике између Русије и Европе.

„На квалитет твог живота у Холандији ни на који начин не утиче то да ли живиш у граду или на селу, насред ливаде. Имаћете нормалну канализацију, довољно киловата струје, у близини болницу или продавницу. У супротном инвеститори неће добити дозволу за градњу“.

У Русији постојање инфраструктуре није обавезан услов. Штавише, од 2018. гoдине дозвола за градњу приватне куће уопште више није неопходна, а замењена је обавезном потврдом пре почетка градње и после њеног завршетка. Какве ћеш прикључке да уводиш, твоја ствар. Не треба нам струја, кад дођемо укључимо генератор, испечемо месо и одемо. И на то имамо право. У Холандији тако не може, каже Констатин.

Совјетски стереотипи

Без обзира на снове о кући у свести Руса, ипак, преовладава „совјетско наслеђе“.

„Један од његових аспеката је то што је код нас широко присутан доживљај приватне куће као привременог стана, нешто попут викендице. Чак и када је реч о доброј, опремљеној кући“, каже Попов.

Стан у стамбеној згради перципира се као нешто комфорније, а самим тим и престижније. У Совјетском Савезу добити стан, аутомобил и викендицу сматрало се „недвосмисленим показатељем успеха“. У Русији градећи или купујући себи приватну кућу људи најчешће не одустају од стана. „Другим речима код нас куће нису алтернатива стану, него додатак. Или варијанта типаза старост“. Мада је на југу земље приватна кућа у систему вредности боље рангирана него у средишњој зони, или у Москви и Санкт Петербургу, каже Попов.

Татјана Фјодорцева живи у Таганрогу, на југу Русије. Мали град са 255 хиљада становника налази се на обали залива. Већ 25 година она живи у кући свог мужа са шест соба и не жели да се враћа у стан. „Сада се стамбене зграде интензивно зидају у деловима града познатим као спаваонице, а раније је приватни сектор био претежан, живимо у граду са зградама из 18. века. Сада је однос приватних кућа и стамбених зграда отприлике пола-пола“.

Многи који купују и граде куће на југу Русије дошли су из северних области. Љубов Александровна преселила се из Јакутије у Таганрог пре десет година. „Сањала сам о томе, да се преселим на југ у неким годинама“, каже она. Њена породица купила је кућу на спрат, 240 квадрата и платила је 4,5 милиона рубаља. Кућа је била у сивој фази градње и није имала прикључке. У близини постоје школа и вртић, као и продавница.

„Пре око пет година доста људи је дошло, многи су се интересовали да не продајемо случајно кућу, звонили на интерфон, распитивали се“, каже она.

„Специфичност руске провинције представљају подручја са приватном градњом“, истиче Попов, али често дотрајалом, која није увек обезбеђена неопходним комфором. Такав стамбени простор без обзира што је засебан, рачуна се као другоразредни.

Људи непрестано размишљају о томе како да се одатле преселе у нешто нормално, а за њих је то по правилу стан у стамбеној згради. Томе у прилог иду како совјетски стереотипи, тако и урбанистичка политика и економија.

Око 22,6 одсто житеља Русије није прикључено на централну канализацију, већина користи септичке јаме, наводи се у истраживању Ростата. Према подацима Ростата, скоро 40 одсто мора да се поправи, реконструише или сруши.

Временом су и даче (викендице) постале мање тражене. Пандемија током које су многи настојали да се изолују, повећала је потражњу, међутим тешко да то може бити дугорочни тренд, сматра Алексјевски. „Сама идеја о викендици представљала је врло важан совјетски мит о благостању. Међутим, сада су викендице почеле да постају терет. Константне саобраћајне гужве које прате долазак у викендицу и ресурси потребни за њихово одржавање довели су до тога да сви желе да продају такве куће и нико неће да их купи“. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“