Ако сте имали прилику негде да видите ентеријере старих руских кућа и станова сигурно сте приметили и огледала и њихов чудан положај. Она су наиме качена на зидовима соба врло високо и под углом. По критеријумима савременог човека врло необично и прилично незгодно. Међутим, породице су их редовно из неких разлога баш тако постављале.
Само за богате
Огледала су пре неких стотинак година била и те како скупа па су себи могли да их приуште само добростојећи људи. У Русији пре револуције велика огледала у масивним рамовима налазила су се само у кућама на имањима или становима богатих. Та огледала по типу била су или подна, постављена на стубовима између прозора или окачена на зид, онако како то и данас чинимо.
А. Гоjaчев/Sputnik
Богати сељаци доносили су једноставнија огледала са градских вашара, а сиромашнији се задовољавали примерцима мањих димензија. У сваком случају скупи предмет изузетно је чуван, украшаван веженим пешкирима и качен на зид, на што већу висину како га неко не би случајно закачио и разбио. Па како онда да се гледаш у огледалу?
Дмитриj Коробеjников/Sputnik
Управо због тога су и качена под углом. Осим тога за огледала су и дан-данас везане многе сујеверице (многи народи сматрали су их водичима у загробни свет). Не видети себе у пуној величини сматрало се лошим предзнаком. У складу с тим, огледала су качена тако да човек може да се види у целини. Ако би се разбила то је сматрано наговештајем несреће. Све у свему, испод плафона огледалу је било најбоље место.
У време СССР-а огледала су постала далеко приступачнија захваљујући развоју индустрије, али су многи настављали да их каче онако како су то чиниле њихове баке и деке. Такви ентеријери данас се могу видети не само у музејима и на старим фотографијама него и у старим сеоским кућама удаљеним од великих градова.
И слике качене под углом, али из других разлога
Фотоателье Карла Буллы/Центральный государственный архив кинофотофонодокументов Санкт-Петербурга
Поред огледала практично у свакој кући виселе су слике или фотографије у рамовима и опет испод плафона. На тај начин уметничко дело могло се боље видети, било је мање одсјаја, а ни прашина се није скупљала. Што је плафон био виши то је угао качења слика био већи. Узгред буди речено, управо тако се постављају слике у многим музејима.