Чељабинск, познат као „руски Детроит“, налази се 1.783 километра источно од Москве. У његовој главној пешачкој улици две школске другарице певају уз гитару обраде популарних извођача, а убаце и понешто из сопственог репертоара. Затим преброје зараду и одлазе у кафић да потроше шта су зарадиле.
Једна од њих је Аљона Швецова. Типична тинејџерка са проблемима у школи и неузвраћеном љубављу. Једном после школе укључила је свој јефтин микрофон, који је купила за 5 долара, и „док је мама кувала ручак, а браћа се играла са играчкама“ снимила своју прву песму и објавила је на друштвеној мрежи, не очекујући ништа посебно. Већ годину дана касније Аљона, која је узела псеудоним Швец, стајала је на московској сцени у дупке пуној дворани. Карте за њен концерт у Москви, а затим и у Санкт Петербургу, распродате су за неколико дана. То је било 2019. године.
Данас је Аљона Швец на платформи Spotify најпопуларнији извођач који се слуша у Русији. Слушанија је од Били Ајлиш, Аријане Гранде и Лане Дел Реј. Њен имиџ описују овако: „Једноставне и сведене тинејџерске песме уз гитару од најнепопуларније девојке у разреду“. Али таквих ствари је тако много на друштвеним мрежама, као и на руској поп сцени. Аљона Швец је успех постигла захваљујући нечем другом.
Певала је на улици и учила да свира преко интернета
„Вино и цигарете – то је све што нам је остало. Гушимо једни друге у купатилу и олакшавамо свој умор.“
Швец је певачица из новог таласа девојака са гитарама које певају о младости: о заљубљености, конфликтима са наставницима, супарницама, испијању вина, пољупцима са другарицом. Њене песме су једноставне и заразне и кроз њих се провлаче теме генерације Z. У њима ћете лако пронаћи себе ако вам је негде између 14 и 20 година.
Већи део младости Аљона Швец је провела у Чељабинску. „Шта се посебно може рећи о овом граду? Занимљиве ствари и забаву човек мора сам да смишља, јер град није развијен с тачке гледишта културне инфраструктуре“, присећала се она.
Зато се Аљона са друговима и другарица завлачила у напуштене гараже и седела по двориштима са гитаром, као и многи тинејџери у провинцији. Управо о тим тинејџерским данима почела је да пише песме са 14 година, када је, према њеним речима, научила да свира гитару за две недеље преко интернета. Певала је већ одавно, јер су је са три године родитељи уписали у музичку школу.
Када је савладала акорде, две године је провела свирајући и певајући на улици са најбољом другарицом. После школе девојке би певале у центру града. Лето када је први пут изашла на улицу са гитаром за њу је било најлепше у животу. „Научила сам да свирам гитару како бих могла да свирам на улици. Вежбала сам док ми прсти не прокрваре“, каже Швец.
Своје песме је прво показала родитељима. Они су 2018. године наговорили 17-годишњу ћерку да направи снимке и објави их на друштвеној мрежи. „Ујутро једем овсену кашу са воћем. И идем у Дикси у куповину. Дукс ми је двоструко већи од мене. Мојим замишљеним пријатељима се то допада“, то су речи њене прве снимљене песме „Мали хикикимори“.
Тако се појавила јавна страница на друштвеној мрежи под називом „ово је отпевала аљона швец“ која је за годину дана сакупила преко 130 хиљада пратилаца. На њој је објавила и свој дебитантски албум „Журка на тераси“. Заједница фанова је расла, како тврди Швец, сама од себе: „Ради тога нисам радила ништа посебно. Нисам куповала рекламу, нисам се никоме улагивала. Просто сам писала и објављивала музику.“
Мелодија која се лако памти
Тешко је музику Аљоне Швец стрпати у неки жанр. На њених девет досадашњих албума има песама у поп-рок, гранџ и инди стилу у комбинацији са кантри музиком, као и шансона уз гитару које се на друштвеним мрежама називају „постшансоне“. Аљона објашњава: постшансона није жанр, то је група људи без музичког образовања који певају песме уз гитару на улицама и на Јутјубу, постоји таква масовна заједница широм земље у коју она убраја и себе. „Али заједница се распала, постшансона је мртва“ – каже она. „А ја само певам песме.“
Њене „само песме“ често чини мелодија од три акорда са стиховима о слободном времену тинејџера, и у тој једноставности лежи сва њихова чар. Уредник часописа за младе The Flow Владимир Завјалов истиче: Аљона Швец се прославила захваљујући таленту „да пише запамтљиве мелодије које увек пале“. „Преслушајте најновију 'Несрећницу' и пробајте да је не певате у глави до краја дана (ја нисам успео).“
А осим аскетизма од три акорда у полупримитивним песмама, она има и добру причу, као и таленат за описивање свакодневице. Сижее из младости она описује кратко и прецизно: непреслушане гласовне поруке, најближа секонд-хенд продавница, хладна кафа, црни нокти, жвака за доручак, кока-кола за вечеру.
Јасно је зашто су Аљону врло брзо приметили. Обратио јој се продуцент дискографске куће из Санкт Петербурга „Хладни звуци“, специјализоване за постшансоњерску музику, са предлогом да потпише уговор и пресели се у Санкт Петербург. Аљона, која је тада већ била у завршеном разреду средње школе, одмах је покупила ствари и отишла, одлучивши да испите полаже на новом месту.
„Одавно сам схватила да је школа некакав минимум, у њој има тако мало правог живота да сам већ спремна да прекорачим њен праг и кренем у пловидбу. Била сам спремна да побегнем“, каже она.
Твоја другарица
Када је добила подршку студија, Швец је снимила спот за хит „Супарница“, који је за годину дана сакупио 4 милиона прегледа.
У септембру 2019. наступила је на главној руској федералној телевизији у емисији „Вечерњи Ургант“ у којој је представила нови албум „Жица од маслачка“, а у августу 2020. објавила је наредни албум „Краљица талога“, који је на топ-листи Apple Music заузео одмах четврту позицију.
Њене песме су наставиле да круже по тинејџерским плејлистама, погађајући право у „мету“, која се већ генерацијама не мења: у једној песми јој прете избацивањем из школе због дрскости, у другој покушавају да јој забране љубав са блиском другарицом. Ови непосредни текстови, без скривеног значења, освајају циљну групу. Како је сама једном рекла, „то је рука помоћи пружена свим тинејџерима који живе у стресу“.
„Млада лепа гадура“
Истовремено Швец не покушава себе да представи као интелектуалку, не претендује на титулу „песникиње“ и не преузима мисију да изнесе неки дубокоумни садржај. На Јутјубу објављује видео блогове, у којима иде по продавницама, у кухињи фарба косу у различите боје, пева уз гитару у прљавој кухињи. На њеном Инстаграму могу се наћи журке, инстамаске, кровови, вино, паћенички/измучен поглед. Све као и код милиона других тинејџера.
Осим тога, јасно је да јој у прилог иде то што чак и не покушава да изгледа као лепотица и фото-модел. То је девојка из краја, твоја другарица из разреда. То си, у ствари, ти као ученица руске средње школе. Она пева: „Откако знам за себе/била сам ђаво зна шта“. А неколико стихова касније обавезно додаје: Па шта?