Савети за преживљавање од човека који је пешице прешао Урал

@oleg_chegodaev
Уралске планине одвајају европски део Русије од њеног источног дела. Овај планински венац пружа се од јужне границе земље све до северних мора. Истраживач Олег Чегодајев прешао је овај пут пешице како би људима приближио планину коју толико воли.

Истраживач Олег Чегодајев себе назива „амбасадором“ Уралских планина. Како би потврдио ову самопрокламовану титулу, Чегодајев је управо окончао грандиозну експедицију. Овај човек је прешао 3.183 километра читавом дужином планинског венца и тако постао први човек који је то учинио пешице.

Експедицију је започео 1. маја 2021. из места у близини Оренбурга (1.500 километара од Москве). Замишљен циљ постављен је на планину Константинов камен, која се налази само 45 километара од Бајдарацког залива у Карском мору на северу Русије.

Истраживач је рекао да је достигао тренутак у свом животу када је овакво путовање за њега постало могуће „сад или никад“.

Ментални став је веома важан за овакве експедиције. Потребни су извесно искуство и ментална чврстина. Не бих ово могао да изведем кад ми је било 20 или 25 година. Са друге стране, оваква експедиција захтева особу која је физички снажна, издржљива и здрава. Значи да је за њу потребно добро одредити време тако да сте ментално спремни, али такође да су ваши зглобови, врат и леђа у добром физичком стању“, каже Чегодајев.

Мада овај путник признаје да његови стандарди можда не важе за друге људе, сматра да су то неки од фактора који су му омогућили да стигне до циља, да не одустане на сред пута и да избегне све опасности.

Међу стварима којих се траба чувати када сте сами на планинарској експедицији као што је ова Чегодајев издваја три главне потенцијалне опасности за истраживача: крпеље, дивље животиње (посебно медведе) и људе.

Када се ради о крпељима, релативно је лако заштити се предузимањем мера предострожности. „Крпељи су фактор ризика, посебно када сте сами. Веома је непријатно ако нађете крпеља на својим леђима или задњици где их не можете извадити без нечије помоћи. За време моје експедиције било је на десетине, можда и стотине крпеља сваког дана на мом путу, али неколико правила ми је омогућило да се осећам самоуверено на том пољу. Одећа мора бити добро намештена, панталоне увучене у чарапе, мајица увучена у панталоне. На белој одећи лакше је уочити крпеље. Користите ефикасно средство против крпеља. Ако користите право средство, крпељи падају мртви. Коначно, слушајте своје тело. Ако вас негде засврби, проверите. Вакцине против менингоенцефалитиса који преносе крпељи такође се препоручују“, рекао је Чегодајев.

Медведи представљају велику опасност за неприпремљене путнике. „Видео сам неколико медведа на свом путу. Један од ових сусрета је био прилично близак и десио се неочекивано. Док сам друге медведе приметио из даљине и могао или да их заобиђем или да их поплашим и тако отерам (што је било прилично лако, јер медведи на Уралу немају жељу да дођу у контакт са људима), овог једног сам изненада угледао када се налазио на само три метра од мене. Ишао сам у смеру супротно од ветра који је односио мој мирис и звук мојих корака од животиње. Златно правило у рејонима насељеним медведима је да упозорите животиње да се приближавате: да повремено пустите глас, правите звуке са неким стварима код ходате. Али тада је било вече и ја сам био превише уморан за тако нешто, иако сам на све стране видео велики број трагова. Изненада сам угледао леђа медведа три или четири метра од себе. Копао је нешто у земљи. Зауставио сам се и кренуо назад како бих се удаљио од њега. Док сам ишао уназад, стао сам на грану која је пукла под мојом ногом. Медвед се окренуо и угледао ме. Истог тренутка сам подигао руке како бих изгледао већи и почео сам да вичем. Медвед се уплашио, окренуо од мене и нестао у шуми“, присећао се Чегодајев свог најопаснијег сусрета за време експедиције.

Он саветује путницима да упозоре животињу да се приближавају и да се никада не нађу између медведа и његове хране или младунчади.

Помало изненађујуће, али Чегодајев људе убраја у исту категорију као крпеље и медведе, као нешто о чему неприпремљени планинар треба да води рачуна.

„Ове године једна туристкиња је убијена на Средњем Уралу. Она се спуштала сплавом по реци када ју је убио криминалац који је желео њену кредитну картицу. Испоставило се да је живео у шатору у дивљини и да ју је случајно угледао. Лично покушавам да избегавам градове и друга насеља, посебно петком увече и викендом, како не бих никога провоцирао. Алкохол је проблем у овом крају и свашта се дешава. Понекад сам био сведок потпуно безразложне агресије. Дакле, људи су један од најважнијих фактора на путу.“

Друге животиње којих се људи масовно плаше, као што су ждеравци и вукови, релативно су безопасне за човека, упркос свом имиџу, каже Чегодајев. „У највећем броју случајева ове животиње не представљају опасност за одраслог човека. Ми смо већи од њиховог просечног плена и они радије избегавају људе. Током свих мојих планинарења видео сам једно 30-ак медведа, а само двапут сам видео вука, у пролазу. Крпељи убију више људи него вукови“, каже Чегодајев.

Осим од дивљих животиња, безбедност планинара често зависи од природних услова. Чегодајев се присећа како су током једног дела путовања олује постале прави проблем.

„На делу пута од неких 600-700 kmна северу Урала стална појава су биле ноћне олује. Сваке вечери облаци би се сакупили и почела би олуја. По правилу сам се трудио да ноћи проводим на различитим узвишењима. Међутим, у то време ово је постао фактор ризика, јер гром обично удара у врхове. Трудио сам се да се за време олује спустим ниже, али то није увек било могуће. Понекад би гром ударио врло близу мог шатора, стотину метара даље или слично. Једном је ударио тако јако да замало нисам пао са душека. То је непријатно, али тим поводом мало тога можете учинити“, рекао је Чегодајев.

Свакоме ко би се одважио на сличан подухват Чегодајев саветује да унапред испланира доставу намирница током пута, јер није могуће да једна особа понесе довољно хране за три или више месеци, а логистика би могла да буде проблем у неким удаљеним крајевима.

„Мој пут је био дуг 3.000 километара. Потрошио сам шест пари ципела. Биће вам потребно 80, а можда и 100 кила хране за три месеца путовања. То је тежина коју једна особа која иде пешице не може да носи. Не знам како је могуће прећи такав пут без помоћи од спољног света. Зато је мој пут подељен у 18 етапа и људи су ми организовали снабдевање на свакој договореној тачки. То ми је омогућило да ходам доста брзо и прелазим 30-40 километара дневно“, рекао је Чегодајев.

Упркос свим опасностима, Чегодајев је на циљ стигао жив и здрав. Изгубио је осам килограма, што није много за такво путовање. Сада је заузет држањем предавања о свом путовању, уређењем фотографија и видео-материјала које је сакупио на путу и планирањем нових авантура у природи.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“