У чему је суштинска разлика између старе и нове вере у Русији и дан-данас заправо не могу да објасне. Са колико прстију се крстити, како клањати и певати „aлилуја“ на служби, то је вероватно све оно по чему се данас разлику обични православци од старообредника. Руска православна црква признала је још пре педесет година старообреднике и данас се залаже за уједињење са њима. Међутим, реформа цркве коју је у 17. веку спровео патријарх Никон изазвала је истински потрес у друштву чије се последице осећају све до наших дана.
Родио се у Нижегородској области, где је био свештеник све док није постао патријарх. Био је ожењен и имао породицу, али деца су му умлра, а он од туге отишао у манастир и ту касније постао настојник.
Како је постојао обичај да се новопостављени игумани воде на поклоњење цару, Никон је том приликом оставио одличан утисак на Алексеја Михајловича, другог владара из династије Романов. Цар је наредио да се Никон доведе ближе и поставио га на високу дужност у један од московских манастира.
Цар је Никона примио чак и у покрет такозваних „ревнитеља побожности“ који су се називали и „богољупцима“. Њихов задатак је био да подигну морал како међу свештенством, тако и обичним људима. Седнице су одржаване редовно, а Никон често комуницирао са царем.
Када је 1652. године умро патријарх Јосиф, Алексеј Михаилович предложио је управо Никона да преузме трон. Обезбедивши обећање цара да се неће мешати у црквене послове, Никон је почео да спроводи своју реформу.
1/ Редактура црквених књига
Једна од највећих Никонових брига биле су црквене књиге. Још као монах он је служио у разним храмовима по целој Русији, и свуда наилазио на другачије свете списе, различито преведене и интерпретиране. Испоставило се и да се богослужења у Русији од места до места разликују. Тако је његов сан био да унификује све те књиге. За узор је желео да узме грчке свете списе по којима се служило у Византији, одакле је Русија и преузела православље.
У уобичајене формулације унесене су најразличитије исправке, па је тако имену Христа додато једно слово, и уместо Исус писало се и говорило Иисус.
2/ Осим тога промењен је режим богослужења. Уведено је крштење са три, уместо са два прста. Никон је наредио да се клањање до земље, метанија, замени поклонима до појаса.
3/ Празнична литија која је са иконама обилазила око цркве требало је да иде у другом смеру, дакле не у правцу кретања Сунца, него у супротном.
4/ Три пута (уместо дотадашња два) требало је изговорити „алилуја“ током службе.
5/ Промењен је и број специјалних хлепчића, употребљаваних на богослужењима. Сада је на литургији уместо седам просфора коришћено само пет.
Међу високим свештенством било је много незадовољних реформом. Цар је наредио да се сазове скуп који је у историју ушао као Московски сабор 1654. године. Међутим, том приликом било је решено само питање исправљања црквених књига. Никон је наставио да спроводи у дело своју реформу, обезбедивши подршку цара. Оне који су се супротстављал и желели да служе „по старим обредима“, почели су да зову расколницима, а касније старообредницима.
На Великом московском сабору (1666-1667) коме је присуствовао и константинопољски патријарх Пајсије, „расколници“ су дефинитивно проглашени побуњеницима и донета је одлука о њиховом кажњавању.
Многи старообредници послати су у Сибир, а међу њима је био и протопоп Авакум, љути предводник старообредника који је изричито био против реформи. Он је и за епидемију куге (1654-1655) у Русији оптуживао Никона, сматрајући да је реч о божјој казни за његове грехе.
Прогон старовераца био је жесток. Свештеницима који су проповедали против Никона могао је чак и језик да буде одсечен. Касније је Авакум ухапшен и страдао. Заједно са својим истомишљеницима он је жив спаљен у колиби. Била је то једна од најоштријих казни старообредника.
Хапшена су и утицајна световна лица међу староверцима. Таква сцена приказана је на чувеној слици Василија Сурикова „Бојариња Морозова“. Жена из бољарског сталежа, упркос оковима, не одустаје од своје вере и показује два прста, како се крстило по старом.
Реформи су се противили и читави манастири. Најдуже је одолевао Соловецки, а када је царска војска у знак одмазде стигла да му одузме имовину, монаси су је дочекали са оружјем. На крају је манастир неколико година (1668-1676) био практично у опсади.
Већина зверстава догодила се после смене Никона. Односи патријарха са царем полако су се кварили. Никону се није допало што су манастирску земљу и велики приход од ње хтели да пребаце у државну касу. Међу староверцима било је много утицајних људи који су цара окретали против патријарха. Међутим, осим тога, сам Никон био је сувише арогантан, и по мишљењу историчара покушавао да постави црквену власт изнад државне.
Kaсније је Јелисавета Друга оштро говорила о Никону и сматрала да је настојао да постане римски папа у православљу и себи потчини цара. „Три прста наметнули су нам Грци помоћу проклетстава, мучења и смртних казни“, говорила је она.
На крају је Никон напустио Москву и увређен отишао у свој Новојерусалимски манастир на реци Истри, који је изградио по угледу на Јерусалим. Цар је био незадовољан и на Великом московском сабору (1666-1667) Никону се судило.
Осуђен је за читав низ злочина и одузете су му све инсигније. Као прост монах послат је у заточење у северне манастире, Ферапантов, а после Кирило-Белозерски, проводећи дане у строгом режиму. После смрти цара Алексеја Михајловича, стар и болестан, Никон је пуштен да се врати у Новојерусалимски манастир. Међутим, умро је на путу, не стигавши на своју Голготу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
