Жене у Русији после 30 година поново могу да раде као машиновође метроа

Антон Гердо (A. Gerdo)/Московское метро
Преко 30 година женама у Русији није било дозвољено да раде као машиновође у метроу. У јануару 2021. године 12 Рускиња добило је овај посао у Московском метроу. Испоставља се да је њихов радни дан тежи него што се на први поглед чини.

„Веома често су ме интервјуисали, све једно те исто, као покварена плоча. Хтела сам што пре да почнем да радим. Сад ће, вероватно, са вама опет бити једно те исто“, каже нам 30-годишња Олга Бурављова, машиновођа електричног воза на Фиљовској линији московског метроа.

Олга Бурављова

Лако ју је разумети. Како би добила посао, девојка је прошла интервју, лекарску комисију, деветомесечну обуку, праксу и неколико испита (на једном разговору присуствовао је градоначелник Москве Сергеј Собјањин).

Не би око тога било никаквог узбуђења да донедавно није важила забрана женама да раде као машиновође. У Московском метроу жене су радиле као машиновође од 1936. године, али 80-их у СССР-у је уведена забрана на пријем нових сарадница на ове позиције. Сматрало се да је ова професија за жене превише опасна и физички напорна.

1. јануара 2021. године руско Министарство рада уклонило је посао машиновође са списка професија забрањених за жене и истог месеца 12 девојака је запослено на овој позицији у Московском метроу, док се још 42 налазе на обуци, објавила је прес-служба метроа.

Руски медији су почели да интервјуишу ове девојке, између осталих и Олгу. Друштвене мреже су двојако реаговале на повратак жена у професију машиновође.

„Враћамо се 40 година уназад. Треба плакати, а  не веселити се“, „Не дај Боже да доспем код жене машиновође! Више нећу ни закорачити у метро“, „Видећемо кад неко скочи под воз, а она не престане да кука“ – овакви коментари су се нашли испод новости. Међутим, многи корисници друштвених мрежа су се радовали и упућивали честитке женама-машиновођама. 

Монотон посао и цртање као хоби

Олга Бурављова је почела да ради у метроу још пре шест година као оператер. Паралелно се школовала на Московском колеџу за железнички саобраћај, а затим на Руском универзитету саобраћаја као стручњак за телекомуникације, где сад похађа завршну годину. Пре тога Олга је сањала о томе да буде стјуардеса, али, према њеним речима, руске авио-компаније не примају девојке са тетоважама, које је она већ имала.  

Олга Бурављова

Олга је такође имала много другова међу машиновођама. Они су јој и предложили да се пријави, а она је одмах одговорила: „зашто да не“. 

„Већ сам много знала о метроу, професија ми је била позната. Али одмах ми је било јасно да ће бити тешко“, присећа се Бурављова.

Све машиновође најпре пролазе интервју, затим тест код психолога и лекарску комисију. Након тога их очекује двонедељна пракса, обука за помоћника машиновође, где упознају конструкцију вагона, опрему, увежбавају реакције у случају ванредних ситуација и технику безбедности. Још неколико месеци уче да управљају електричним возом, а такође пролазе праксу, полажу испите и тек након тога могу да почну са радом на линији. За време обуке студенти добијају стипендију од 26 хиљада рубаља (357 долара). После обуке машиновође могу даље да се усавршавају.

„На нас је будно мотрила управа метроа, [градоначелник Москве Сергеј] Собјањин и [руководилац Секретаријата за саобраћај Максим] Ликсутов долазили су на испит. <...> За време обуке тренирали смо на симулаторима возова из серије 'Москва', али то је била играчка, мене је већ занимало како се ради на линији“, присећа се Бурављова обуке и испита.

Олга Бурављова

У почетку рада видела је негативне коментаре на друштвеним мрежама, али није на њих обраћала пажњу.

„То је њихово мишљење. Нека мисле шта хоће. Ја сам имала циљ и достигла сам га. Мој живот се неће променити ако ме неки тип назове плавушом и каже ми да ми ту није место“, објашњава ова девојка свој однос према хејтерима.

За Олгу је најтежа ствар на послу несређен распоред. Према њеним речима, смене има сваког дана по 6-8 сати са ретким слободним данима.

Притом радни дан почиње у 6 ујутро, још сат и по до два јој треба да стигне на посао, 20 минута траје лекарски преглед, пре сваке смене ишчитаваш и понављаш неопходна упутства.

„Посао је, наравно, једноличан. Понекад дођеш поспан, возиш и мислиш како да се што пре вратиш кући. А понекад, напротив, возиш, време је лепо, птице певају, и смена пролети. Тако да све зависи од расположења. Притом не смеш да се повучеш у себе, да медитираш, него мораш све време да будеш будан и све да контролишеш. То је увек напорно, јер се ванредна ситуација може догодити у сваком тренутку“, каже Бурављова.

У слободно време бави се кућним пословима и по могућности цртањем. То јој помаже да се опусти после напорног радног дана.

Напорна обука и „ђевреци“ у пракси

„Кад сам кренула на разговор, ушла сам у канцеларију, а ту седе само мушкарци, ја сам била једина жена. Сви ме гледају испод ока. А још сам имала трему, јер сам одавно хтела да постанем машиновођа, али раније нису примали девојке. Одмах су ми рекли да ћу морати да учим компликоване схеме. Мислила сам: нема везе, научићу, па ћемо видети“ – овако Анастасија Мамкина, 25-годишња будућа машинисткиња описује свој интервју.

Анастасија Мамкина

Она је случајно доспела међу машиновође. Пре много година је заједно са друговима видела оглас за пријем мушкараца-машиновођа и пожелела да се нађе на њиховом мету, али је по жељи родитеља после 9. разреда уписала колеџ за рачуновође, а затим економски факултет.

Паралелно је радила у продавници, као консултант у банци, али није јој се допало да ради у продаји, па је одлучила да промени професију. Док је гледала слободна радна места на сајту за тражење посла, видела је оглас за пријем жена-машиновођа и одмах послала своју биографију. Два сата касније позвали су је на разговор.

Према њеним речима, за време селекције многи кандидати нису прошли чак ни тест код психолога.

„Тамо је било потребно дуго притискати дугмиће како би се проверило да ли сте способни за монотон посао. Неки нису издржали. Мени је на лекарском прегледу ЕКГ апарат случајно показао лажну дијагнозу и послали су ме да поновим снимање. Када је на крају лекар рекао да сам способна за посао, од радости су ми потекле сузе, толико сам желела да се бавим овим послом“, присећа се девојка.

Анастасија Мамкина

На обуку је примљено 68 особа, међу њима двадесетак жена. До краја обуке остало је 17 кандидата, и међу њима она као једина девојка.

Мамкина каже да многи нису били спремни да уче компликоване термине, да се до савршенства упознају са конструкцијом воза и да науче велики број алгоритама за деловање у ванредним ситуацијама. Такође неке кандидате је збунила неопходност физичке спремности која вам је потребна, мада крајње ретко.

„Када је обичан радни дан, физичка припремљеност није вам потребна. Али неопходна вам је при ванредним околностима. На пример, ако се заглави кочница, треба да се заврне вентил, а они се ретко заврћу, па је то понекад тешко урадити и захтева велики напор“ – каже Анастасија.

Мамкина завршава  обуку за машиновођу, након чега је очекују пракса, испит и излазак на линију метроа. Она је већ била на линији као помоћник машиновође и по њеном осећају смена пролази доста брзо.

„Излазимо из депоа, долазимо до последње станице, па назад, тај круг називамо 'ђеврек'. После два 'ђеврека' имамо паузу. Можете да изађете напоље, у кафић, да прочитате упутство, ако је потребно. Затим још два 'ђеврека' и то је све, идете кући. Истина, треба све да стигнете у минут и секунд и да јављате којом брзином се крећете и шта видите пред собом. Компликовано је, али занимљиво“, описује Анастасија једну смену.

Анастасија Мамкина

Мамкина је приметила да се неки путници, када је виде у кабини, осмехују, док други, напротив, куну. Али не њу, него, на пример, врата која су им се затворила пред носом. Негативан однос према женама-машиновођама видела је само у коментарима на интернету, док се уживо сви њени познаници интересују како изгледа посао и признају да су некад такође пожелели да буду машиновође, али су се уплашили да неће успети у томе.

„Мама је за мене желела други посао, али данас слуша моје приче и каже: 'Значи зато си од малена волела да се играш са будилницима и лампама'. А ја се трудим да се не бавим предрасудама непознатих људи. Желим што пре да кренем у прве самосталне смене, а затим да се усавршавам“, закључује Мамкина.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“