Како изгледа кафе-ресторан у Москви по мотивима Squid Game (Игра лигње)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

У уском пролазу између картонских звезда корејске поп-сцене и неонских натписа у реду стоје углавном ђаци и студенти. Унутра је веома тесно, али нико не излази напоље на кишу и лапавицу. Гости за малим столовима у сласт једу корндог, а неки иглама обликују звездице и срца од шећерног кекса.

Почетком октобра 2021. године, инспирисан популарношћу серије Squid Game на Нетфликсу, корејски кафе-ресторан Чик О'Рико (Chick.orico) у Москви почео је да одржава игре по мотивима серије. 

Шећерни кекс

У играма може да учествује свако ко у ресторану потроши најмање 600 рубаља (8 евра).  На јеловнику су корндогови (виршле у кукурузном тесту) у различитим варијантама, азијска газирана пића у конзервама, јапанске супе рамен и друга корејска брза храна. Могли бисте да претпоставите да ће на каси поруџбине примати управо „контролори“ са маскама и лажним оружјем преко рамена, међутим, касири су обучени у зелена одела као играчи из серије.

Заједно са поруџбином они муштеријама дају и танушне иглице, шећерни кекс и са осмехом им желе „пријатну игру“. У једној од игара у серији потребно је за десет минута изрезати фигуру од шећерног кекса помоћу иглице. Онога коме то не пође за руком или му се фигура сломи контролори на месту „убијају“ из аутомата. Овде су правила скоро иста, само што уместо метка „контролор“ губитницима уручује љуту црвену папричицу коју треба да поједу. А уједно склања празне послужавнике.  

Моја игра је трајала један секунд. Нисам стигла ни да дотакнем кекс, а он је пукао по средини.

Нервозно гледам око себе. Једна губитница већ одгриза комадић љуте папричице, секунд касније очи хоће да јој искоче из главе и она брзо испија шољу чаја.

Моје препукло срце контролор засад није приметио и усплахирено покушавам да смислим како да избегнем казну.

„Нико неће видети да си изгубила, ако не знају ни да ли си имала кекс“ – пада ми на памет. Одмах трпам у уста читав кексић. У том тренутку једини контролор у просторији гледа право у мој сто. Ја преко кекса халапљово једем супу рамен и контролор пролази мимо мене. Операција је успешно обављена!

Момак преко пута мене такође покушава иглом да изреже срце.

„Хајде, ради као да ти живот од тога зависи, а ја ћу покупити твоју награду“ – с нестрпљењем му каже девојка која је своју фигуру, изгледа, већ направила. Гледамо једни у друге и смејемо се, схватајући да би тако изгледала и наша „Игра Лигње“ у реалности.

Награда је, међутим, крајње скромна: гости добијају картице са ликовима из серије.

„Могли би да дају и неку посластицу“ – разочарано каже девојка преко пута мене. Али пред нама је и друга рунда.

„Проклети“ кликери и главна награда

У другој рунди двоје играча добијају по 10 кликера у црним платненим врећицама. У овој игри у серији играчи су могли да бирају правила, на пример, ко ће кликером погодити рупицу у песку, ко ће бацити даље и слично. Али овде у ресторану као основна је изабрана варијација у којој играчи треба да погоде да ли други играч у руци има паран или непаран број каменчића.

Онај ко погоди добија кликере од супарника, онај ко не погоди даје своје кликере противнику. Побеђује онај ко освоји све кликере непријатеља.

У серији је за ову игру постављено ограничење од пола сата, док овде нема никаквих лимита и зато игра изгледа без краја. Посебно ако оба играча узимају по два-три кликера и до бесконачности их предају један другом, у зависности ко има среће.

Осим тога, нема довољно кликера за све госте, па наши суседи стрпљиво чекају док ми завршимо.

Како бисмо брже завршили, мој супарник све кликере ставља на непар. А ја у руци имам само два. Зато он одмах губи, а ја као награду добијам јестиву ружичасту рибицу са слатким кремом. Губитник не добија папричицу. Једини контролор је побегао у другу просторију, а сви остали клијенти су, како се ближи вече, престали да се играју и посветили се храни и смартфонима. Чини се да су за њих фотографије и снимци испред неонских натписа и „играча“ у зеленим оделима важнији од игре. Што је и разумљиво, јер милион долара за победу овде неће добити.