Мерјачење – чудна болест житеља руског Севера која никада није објашњена

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Свест постаје нејасна, појављују се застрашујуће халуцинације. Болесница види ђавола, страшног човека или нешто слично, почиње да виче, да пева, да ритмично удара главом у зид или да клати њоме са једне стране на другу и да чупа косу“.

Тако је почетком 20. века совјетски лекар Сергеј Мицкевич описао типични напад неиспитане и веома чудне болести од које је оболела жена у Јакутији. Болест је добила назив „мерјачење“ од јакутског глагола „мирјачити“, тј. бити опседнут, у стању суманутости. Први случајеви су забележени крајем 19. века, и то само у подручјима северног Сибира, док ни у централним ни у јужним деловима Русије није било „заражених“. А на северу су људи падали у безумни транс на први поглед без икаквог разлога. Понекад појединачно, а понекад су напад добијале читаве групе људи.

Симптоми

Сви оболели су имали сличне симптоме: човек изненада изгуби контакт са спољним светом и падне у транс. Напад је праћен грчевима и спазмима. Етнограф Вацлав Серошевски је посматрао јаке физичке и душевне патње таквих особа. Он пише: „Болесник завија, виче, запомаже, прича бесмислице, нешто га ломи, баца из једног ћошка у други, и тако све док од исцрпљености не заспи“.

Током напада болесник импулсивно понавља речи и поступке особа око себе и лако испуњава наредбе које му дају, чак и ако су то неке бесмислене или опасне радње. „Ако неко пред болесником поскочи или се удари, исто ће урадити и болесник. Он може да баци на под ломљив предмет који сам веома цени, или чак дете, ако га држи у руци, само ако неко у његовом окружењу баци било шта на под“, истицали су истраживачи овог феномена. Са друге стране, ако неко покуша да ограничи поступке опседнутог, он обично подивља и испољава снагу која му иначе није својствена. Постоје многа сведочанства да таквог човека, чак и дечака, није могло да обузда неколико одраслих људи.

Напади код појединаца би се могли објаснити привременим менталним поремећајем, психичким растројством или шалом, али када 70 људи истовремено добије такав напад, онда то изазива озбиљну забринутост. Управо такав случај се догодио 1870. године у одреду козака Нижњеколимске јединице за време стројеве обуке. Чета је изненада почела да понавља командирова наређења као да му се руга. Командир се страшно разгневио и почео да им прети, а онда се запањио када је чуо да војници понављају и те његове претње. Сви су истовремено побацали пушке на земљу.

Експедиција у строгој тајности

Тек 1922. године је одлучено да се мерјачење озбиљно испита. Тада се већ било накупило доста сведочанстава овог северног лудила. За појаву се заинтересовао академик, психијатар Владимир Бехтерјев, када је добио саопштење од лекара Григорјева (име није познато), бившег робијаша са подручја Ловозера на Колском полуострву. Пратећи спонтану појаву болести међу мештанима, Григорјев је приметио да се напади јављају у исто време и у суседним насељима, па је то довео у везу са појавом поларне светлости (због тога се ова болест звала и „зов поларне звезде“). Мерјачење је последица некаквог спољног утицаја природе, тврдио је Григорјев.

Бехтерјев је био оснивач и руководилац Института за људски мозак, где се поред проучавања физиологије и психичке активности бавио и тражењем научног образложења за телепатију, телекинетику и хипнозу. Он је послао на Колско полуострво експедицију на челу са Александром Барченком, познатим истраживачем езотериком. Прави циљ те експедиције и није била поларна психоза, него трагање за остацима митске хиперборејске цивилизације (она је тражена и у нацистичкој Немачкој као постојбина Аријеваца). Међутим, за психозу су се заинтересовали совјетски чекисти. Експедицију је подржао лично председник Сверуске ванредне комисије Феликс Дзержински. Због тога је Барченко по доласку на полуострво две године детаљно прикупљао податке о болести, да би на крају и сам постао њена жртва.

На подручју Ловозера је покушавао да се договори са локалним шаманима за дозволу да експедиција посети свештено острво Роговој. Није добио њихово одобрење, али је група ипак отишла на то острво. Успут, близу језера Сејдозеро, почели су да наилазе на истесане правоугаоне гранитне стене налик на пирамиде, а такође на поплочане делове пута (они су мислили да су то остаци древног друма), да би на крају наишли на необичан тесан пролаз, који води под земљу. Група није успела да сиђе у тај пролаз јер их је, према њиховим сопственим сведочењима, истовремено обузео безразложни панични страх, услед чега нису били у стању да се контролишу.

Када се вратио, Барченко је на затвореном састанку поднео извештај о мерјачењу, али није изведен закључак о узроку психозе. На извештај је стављен печат државне тајне. Савремени истраживачи су се распитивали за тај извештај у Федералној служби безбедности. Речено им је да је сва документација уништена 1941. године када су Немци били на прилазима Москви. Сам Барченко је оптужен за шпијунажу у корист Енглеске и за стварање масонске контрареволуционарне организације, и стрељан је истога дана, 25. априла 1938. године. Други учесници групе су такође репресирани крајем 1930-их.

Повећана сугестивност житеља севера

Становници севера сматрају да је мерјачење почетак такозване шаманске болести, јер масовна опседнутост за време магијских ритуала у великој мери подсећа на људе у стању мерјачења. Обе појаве се објашњавају тиме да се у човека уселио дух, али док шаман позива духа по сопственој вољи и може да му заповеда, код мерјачења се дух, наводно, мимо човекове воље усељава у њега.

И психијатри виде везу са шаманизмом, али повезују болест и са општим предиспозицијама осетљивости локалног становништва на психичке епидемије. „Присуство великог броја лица са повећаном сугестивношћу у традиционалним заједницама Севера и Сибира стварало је нарочиту психолошку климу која доприноси подизању социјалног значаја шаманизма. Није случајно шаманова смрт често изазивала нагло ширење психогених оболења. <...> Епидемије су престајале када би један од оболелих постао шаман. Тако се васпостављало устројство света које је било нарушено шамановом смрћу“, истичу научници.

Они указују на сличност са другим испољавањима хистерије код такозваних примитивних народа: лата (код Малајаца), џампинг (код северноамеричких Индијанаца) и имбуко (код Ајна). Поред тога, повлаче паралеле и са „кликушеством“, тј. врстом хистерије у којој се поред већ поменутих симптома (гласна вика, подражавање, халуцинације) додаје и религиозни подтекст, јер кликуше не подносе присуство хришћанских атрибута и молитава, и не могу да приступе причешћу.

Претерано сурови услови

Специфична психолошка клима се није појавила тек тако, сматрају научници. Прва експедиција је отишла да проучава мерјачење на Ловозеро, а оно се налази у самом центру Колског полуострва. Свуда унаоколо је тундра, мочварна тајга, и само понегде гола узвишења. Већином године је овде зима. Поларна ноћ траје месец дана, и сунце се тада уопште не појављује. Поларни дан траје 52 дана и тада сунце уопште не залази. Све то врши притисак на нервни систем и утиче на здравље. О томе је писао психијатар и етнограф Павел Јакоби, наводећи да се психичка епидемија „развија само у нервно исцрпљеном становништву, ослабљеном физички, морално и ментално“.

Етнограф Василиј Анучиј подсећа на очигледан пример са политичким изгнанством у Турухански крај (подручје у источном Сибиру, данас територија Краснојарског краја) које је доста практиковано после прве руске револуције 1905. године. Изгнаници су се жалили на несаницу, мигрену, аритмију, болове у желуцу, халуцинације вида и слуха, и на раздражљивост. Од 112 људи, колико је тада протерано у Турухански крај, већ након годину дана шесторо је завршило у Томској психијатријској болници“, написао је Анучиј, истичући да је царска власт на крају укинула изгнанство у Турухански крај, проценивши да је оно „претерано сурово“ (у совјетско време је обновљена пракса протеривања у ово подручје).

Појаве психозе за време поларне светлости такође се могу довести у везу са особином организма да реагује на промене магнетосфере (најјача поларна светлост се појављује за време геомагнетних бура). Није случајност што северни шамани удешавају да ритуали и мистерије падају управо у то време. Према томе, мерјачење је по свему судећи последица неколико фактора: климатских, социјалних и географских. Нису оболевали само мештани, него и дошљаци, људи који су дуже време боравили на северу.