Пре двадесетак година удаљено село Бархатово у Кемеровској области (јужни Сибир) почело је брзо да нестаје. У селу није било посла ни забаве, а чак су и телефонске везе биле слабе. Све то је проузроковало да млади масовно напуштају село и селе су у веће градове. Негде у то време неки становници села су одлучили да у своје породице приме децу из сиротишта. Временом је хранитељство постало популарно. А онда се приликом пописа становништва на јесен 2021. године испоставило да 126 деце на хранитељству живи у Бархатову. Док је укупна популација села само 247 становника!
2001. године моја ћерка и ја смо чуле за регионалну кампању „Пронађи ме, мама!“ на телевизији, рекла је Татјана Фадјушина за локалне новине. „Ћерка ми је предложила: 'Мама, хајде да узмемо једно дете?' Те вечери сам мужу када се вратио са посла рекла: 'Хајде да узмемо једно?'“
У то доба Татјана је већ била одгајила троје сопствене деце која су већ одрасла. Видела је катастрофалну демографску ситуацију у селу, које готово није имало деце и брзо се смањивало.
Прво дете у породици била је 11-месечна Саша. Затим је дошао Андреј, коме су биле две године. Када је Татјана посетила сиротиште трећи пут да прими још једно дете, њена комшиница Лидија Бондарева је одлучила да крене са њом. Касније су се прикључили и други суседи. На крају Лидија је кући довела четворо деце из сиротишта, а Нина Краснова 20-оро. За то време Татјана је од живота у сиротишту сачувала невероватних 20-оро деце и пружила им дом!
Како би сместили сву ову децу, становници Бархатова су преуредили и дозидали своје куће и практично обновили читаво село.
„Деца на хранитељству су нам помогла да одржимо породицу“, рекла је Јелена Стародумнова за руски Први канал 2008. године.
„Није било посла, нисмо имали где да се одселимо, морали смо да гајимо наших двоје деце. А сада радимо као хранитељи.“
У њеној породици било је 21 дете на хранитељству. Кемеровска област родитељима плаћа 3.000 – 4.000 рубаља месечно (око 50 долара) за свако дете. За Бархатово је то велики новац. Јелена и њен муж су успели да реновирају кућу и направе довољно велику кухињу за целу породицу, као и да деци купе компјутере.
Сва деца помажу одраслима у пословима по кући и у башти (ту нема продавнице, па породице саме узгајају воће и поврће). А регионално сиротиште је у међувремену затворено, јер су сва деца смештена у породице.
Неки од првих хранитеља су већ умрли, али поједина њихова деца као одрасли настављају традицију и такође се баве хранитељством.
Татјанин син Сергеј сада има 32 године. Он и његова жена одгајају своју биолошку ћерку и још деветоро деце из сиротишта. Сергеј каже да их сва деца зову мама и тата, мада их нико не тера да то чине. Сматра да је најважније пронаћи посебан приступ сваком индивидуалном детету и онда у породици влада мир.
„Сада је јасно да је село и даље живо“, каже Сергеј. „Где има деце, има живота.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
