Зашто се Српкиње не удају за Русе? Ево шта један Рус о томе мисли

Getty Images
Шта руски мушкарци заиста мисле о српским женама? Зашто је на Балкану тако мали проценат „руских мужева“? Зашто се сматра да је комбинација „Рускиња + Србин“ идеална, док у пару „Рус + Српкиња“ нешто не штима? О томе у својој колумни пише Кирил Боршчев, Рус који живи на Балкану 16 година.

Са већином неожењених Руса на Балкану се дешава апсолутно исто што и са неудатим Рускињама: скачу главом без обзира у туђ врт са туђим вишњама, које су наравно и мирисније и слађе… Необична спољашност, та динарска, залуди нас чим је видимо. Још од првог дана на Балкану моји руски пријатељи сигурно примећују да су улице пуне згодних препланулих лепотица дуге густе косе, изражених јабучица и дугих ногу. Неки су успели да примете и заносну мелодију српског језика…

Међутим, занимљиво је да ова фасцинираност спољашним изгледом код већине руских мушкараца не траје дуго. Одушевљене уздахе смењује изненађење: „Откуд у Србији толико дебелогузих? Вероватно због пљескавица и бурека…“, „Некако су непривлачне!“, „Зашто се мало не дотерају?“, „Имам осећај да су у Србији нестале лепе жене. Можда због сиромаштва?“, „А ти страшни пушачки гласови!“

Руски мушкарци брже од својих сународница схватају да је вишња слатка и мирисна… као и у свакој другој башти. И неки посебан укус има само на почетку.

За разлику од Рускиња, које углавном мисле да су Срби хиперсексуални, сретао сам и многе руске мушкарце који још у почетку нису били посебно импресионирани српским женама. Чуо сам више пута да овај или онај Рус каже: „Ситуација са женама овде није баш најбоља… Као какве Ромке, носате…“. Истовремено, увек се нађе неко ко ће рећи: „Ма ти ништа не разумеш! То је жива ватра! Јужна варијанта, брате!“.

Емилија је први пут видела Дениса у возу Ваљево - Београд и била је то љубав на први поглед.

Иначе, према мојим запажањима, равнодушнији према динарској женској лепоти су искуснији мушкарци, они који су пробали многе сорте вишње. Они не мисле да је српска вишња посебно егзотична.

Али није све у спољашности. Колико год невероватно звучало, руским мушкарцима највише смета разлика у менталитету. Ту често наилазимо на понор.

Да бих на конкретним примерима схватио однос према српским женама, поставио сам неколицини својих руских пријатеља једно кратко, помало грубо, али разумљиво питање:

Српкиња или Рускиња: коју би изабрао?

Игор (имена мојих саговорника су измењена), завршио два факултета, гради каријеру у великој међународној корпорацији, живи у свом стану у Србији; здрав је, добро зарађује и има сређену боравишну дозволу.

– Шта да ти кажем? Мислим да знаш и сам. Можемо да причамо у недоглед о лепотицама за суседним столом или о секс бомбама на сплаву… Али све је то биологија. Све то пролази. Ми сад не говоримо о избору за једну ноћ… А кад се ради о будућности, дајем предност нашој Рускињи. Она ми је разумљивија, ближа.

Сигуран да ће ми с њом бити занимљивије током обичних дана. Ти знаш да је вероватно моја највећа љубав била Српкиња: то је био ураган осећања. Али када анализирам све то, схватам да је добро што се завршило на време. Јер спојила нас је страст, жеља да се упустимо у непознато, да уронимо у други свет… Али наш заједнички свет се није појавио. Причали смо једно другом о својим световима – али они се нису спојили. Сигуран сам да нам и није било тако занимљиво да слушамо о свету другог. Речју, ако говоримо о животу, онда ће то дефинитивно бити Рускиња.

Олег, пола Србин, зрео мушкарац одличног образовања, финансијски независан, много путује.

– Друже, без увреде, али изабраћу ону која ће брже пристати. А то је свакако Рускиња. И веруј ми, то не говори Србин у мени. Српкиња ће ти се једноставно попети на главу. Немам 20 година да размењујем с њом песме на Фејсбуку, да се дописујем до поноћи о неким глупостима: о томе шта се догодило њеним комшијама или да расправљам о „Паровима“, а кад се нађемо да плаћам коктеле њеним другарицама које ће она свакако довести. Са Рускињама је некако све озбиљније, као код одраслих. Нађете се, обавите ствар и довиђења. Поготово кад јој кажем да сам ја донекле Србин (смех).

Иван, програмер фриленсер, ловац на срећу широм света. Млад. Није без новца, а није ни богаташ.

– Мени се Српкиње допадају. Баш су секси. Али дефинитивно немам појма како да им се набацим. Сећаш се шта је говорио покојни Кинески бутик (надимак једног нашег сународника који је такође живео у Србији - прим. аутора): „Момци, то је као да носиш туђ капут”. Заиста капут другог кроја. Све што ми знамо о удварању, све наше технике овде не пале. Мислим да је мој највећи проблем што нисам Србин: ја сам странац и, још горе, Рус (Вања је потпуно у праву… али о томе касније - прим. аутора). Дакле, мој одговор је – Рускиња, па чак и у самој Србији.

Алексеј, образован и талентован инжењер са пристојном платом и својим станом.

– Ја сам ожењен Српкињом. И нисам размишљао да ли су боље Српкиње или Рускиње. У нашој породици ово национално питање је некако затворено. Све се догодило спонтано, нисам тражио младу из далеких крајева. По изгледу не можеш ни рећи да је она са Балкана. Наравно, чињеница да је на свом терену јој даје неку предност. Живимо као Балканци, на руском, наравно, не причамо, али мени то не смета. Налазимо неке заједничке теме, гледамо Нетфликс на енглеском, возимо бицикл после посла — и све је у реду. Да сам се оженио Рускињом, вероватно бих радио то исто…

Фјодор, сарадник велике руске компаније, експерт за Балкан.

– Дефинитивно бих изабрао Рускињу. Оне су пожртвованије и нису толико склоне бесмисленом хедонизму. Рускиње су у стању да те подрже. У тешким временима са њима је мирније и сигурније.

Антон, дауншифтер, дугогодишња балканска скитница.

– Више волим наш тип жене, али јасно је да има Српкиња за које ћеш рећи „и тата би сине“. Ипак, лакше ми је са Рускињом. Чак и најједноставнија комуникација је лакша. Увек постоји вероватноћа да ће те Рускиња угрејати, нахранити, саслушати, као човек човека, без икакве романтике. Сипаће ти вотку, ставити кашику павлаке у боршч. Рускиње показују већу бригу, и ми хоћемо да им узвратимо истом мером: да поправимо утичницу, закуцамо ексер, да помогнемо…

На основу ових разговора дошао сам до закључка да за руске мушкарце спољашност жене не игра најважнију улогу. Наше Рускиње журе да се удају, да роде децу и купе стан који ће се водити на српског мужа. А нашим мушкарцима је својствено размишљање: а шта ће бити сутра? Не ради се о кукавичлуку или страху од нове везе, већ о покушају да се сагледају перспективе. А шта ако га она остави чим му понестане новца?… Код руских мушкараца је на првом месту ипак душевни мир и сигурност, које они не налазе у просечној српској жени.

Претпостављам да у већини мешовитих бракова „Рус + Српкиња“ супруге ипак нису типичне балканске жене, већ својим понашањем више подсећају на Рускиње. Српкиње у тим браковима (бар оне које ја знам) раније су већ доживеле руску културну средину: неке су училе руски језик, неке су радиле и живеле у Русији. Ти бракови нису започели романтичним сусретима на црногорској плажи.

Озбиљна веза са српском женом је јако опасна игра за Русе, јер наш мушкарац не воли да троши без потребе своје унутрашње ресурсе, новац и време. А с обзиром на то да руски мушкарци код Српкиња немају добру прођу (што је приметио и Иван), удварање Српкињи се може претворити у бесмислене патње, изазвати мизогинију и увреде на националној основи.

Зашто Руси нису „тражена роба“ у Србији? Зато што су Српкиње – као и читаво српско друштво – прилично традиционалне. Чак и оне које себе не сматрају делом овог друштва и декларишу отвореност према свету и слободу од застарелих правила понашања принуђене су да се понашају у складу са нормама српског друштва како не би испале црне овце или не би поткопале унутрашњу стабилност система.

У складу са постојећом представом о „правом мушкарцу“ српске жене бирају оне који највише личе на „алфа мушкарце“ (чак и ако је све то само наизглед). У том погледу све је у складу са биолошким законима. Грубо говорећи, Србин је паун, а Рус гавран. И у томе нема ничег увредљивог, јер паун је заиста леп.

Већина српских жена доживљава ерудицију, лепе манире и непоколебљивост као неке ђавоље квалитете. Њима су много разумљивији и ближи „краљеви живота“ у црном БМВ-у, који су управо изашли из теретане, са златним ланцем око врата, у модерним патикама и с обавезним ујаком који живи у Аустрији. Чим угледа жену алфа мужјак заузме ноншалантну позу, говори гласније, збија шале које могу лако да увреде и на све могуће начине истискује тестостерон из себе. Али најапсурдније у целој овој ситуацији је то што и он и она знају да је БМВ купљен од продаје бабине куће, да у теретану иде ређе неко у кладионицу, а ујак у Аустрији лепи плочице по становима. И уопште, „краљ живота“ дан данас живи са својим родитељима. Али Српкиња све то разуме, навикла је и зато ће пре изабрати њега.

Покушаји Руса да очара својом интелигенцијом, џентлменским понашањем и романтиком код локалних младих дама изазивају страх. Наши манири се доживљавају као неодлучност, слабост и уопште – „а шта ако је манијак?!“.

Сећам се како се провео један момак из руске провинције, који се удварао по принципу „поклони цвеће, рецитуј песму, пружи руку“… Корпиран је само зато што је његово удварање изазивало опрез и осуду младих дама. Како неће кад доноси цвеће усред зиме, прича о неким чудним људима који су умрли пре неколико векова да ли у Риму или у Грчкој, гледа те у очи као штене… „Боље да је дошао Марко, или Стефан, – размишља та девојка, – моји другари знају и једног и другог, моја је сестра ишла у школу са Стефаном, отишли бисмо у рок бар са живом музиком, а затим бисмо појели бурек са спанаћем“.

Понављам: „то је као носити туђ капут“. Руси и Срби су заувек браћа, тако је, али смо истовремено и јако различити. И колико год да је Добриња Никитич забаван и јак, српска жена ће увек изабрати свог Страхињу Бановића или Ђерзелез Алију.

Не инсистирам на томе да је моје мишљење објективно, али усудићу се да закључим да однос руских мушкараца према српским женама почива на схватању да се ради о „вишњама из туђег врта“. Ми не идеализујемо српске жене, не јуримо за бајкама и егзотиком. Како каже руска пословица „своја је кошуља ближе телу“, или човеку је драже што му је ближе, па тако и капут.

Све написано је, свакако, моја субјективна тачка гледишта. Закључке извлачим из свог искуства и разумем да постоје многи изузеци.

Текст је преузет са портала Балканист. 

Редакција веб странице Russia Beyond на српском се ограђује од закључака изнетих у овом тексту. Сматрамо да ни опис просечног Руса, госта на Балкану (галантни, образовани декламатор стихова са цвећем у руци), ни опис просечнога Србина (златна кајла, БМВ и теретана) не одговарају стварности. Стиче се утисак да се описују заводнички неуспеси одређене групе руских мушкараца који бораве у Србији службено па више од кратке везе заправо и не траже.

А шта ви мислите о томе?

У сваком случају, свим паровима Српкиња + Рус (којих заиста није мало) желимо само срећу!  

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“