Сви који су живели у Совјетском Савезу узгајали су га код куће или видели код познаника, наказно љигаво „тело“ које плива у тегли од три литра у мутној смеђој води. Оно је расло и испуњавало својом масом сву површину воде за само недељу дана, а ако се повремено додавао шећер и водило рачуна у кући је могло да живи годинама.
Упознајте се са чајном гљивом, познатом и као комбуха, ферментисаним напитком на бази слатког чаја, квасца и бактерија сирћетне киселине.
„Ја ту печурку не само да не могу да пијем него ни да пипнем ни за шта на свету. А ево и зашто. Имала сам око пет година и дошла сам у госте код вољене баке. Она стоји у кухињи, припрема, узела је из тегле проклету гљиву и љушти је (скида с те гадости слојеве). Ја у близини нешто претурам. Моја бака је, иначе, једна врло живахна, мангуп дама. Шта све не би смислила да забави дете. Узела је један слој, ставила себи на лице и окренула се према мени. Изгледала је таман ко Фреди Кругер. Још увек се сећам како је на превару покушавала да ме извуче из ормана у који сам се била затворила.“
Ово је само једна од хиљаду прича о чајној гљиви које се препричавају на нету. И док су је једни много волели, други су угледавши је имали само једну мисао: Да ми је бацач пламена при руци.
Верује се да се чајна гљива појавила пре две хиљаде година у Кини, а потом стекла присталице широм света. Узгаја се релативно једноставно. У заслађени чај додаје се зооглеја, слузаво „тело“ које се формира уз присуство и активност бактерија. Чај, заправо кофеин у чају, има улогу хранљиве средине за бактерије и квасац. Што је колонија већа то је „дебље“ и веће „тело“. Посуда са печурком се оставља да ферментише неколико дана или седмицу. За то време чај постаје благо сладак, опор напитак (понекад алкохолни).
После тога тело се вади, а пиће сипа у флаше. Једна чајна бактерија може да живи врло дуго, ако се једном недељно додаје нови чај.
Најједноставнији начин да се добије нова чајна гљива био је да се течност сипа у другу флашу (временом колонија сама формира нову зооглеју) или откине делић већ формиране зооглеје и стави у чај.
Гљива је често кружила међу рођацима и пријатељима и била нешто као кућни љубимац кога је требало пратити и неговати.
„Та гљива је у нашу кућу доспела посредством моје чудне тетке заједно са неком цедуљицом. Све у свему, поента је била да се гљиви да име. У белешци су била наведена имена. Теткина гљива звала се Боби. Нове слојеви печурке требало је делити познаницима заједно са цедуљицом, пише корисник Prostoludinka.
Ово пиће је постало својеврсна совјетска суперхрана, производ са гомилом корисних својстава. Међу помињаним благодетима били су добро варење, лечење мамурлука, јачање имунитета, помоћ код дијабетеса, гихта, хемороида, неуроза, реуматизма, ефекат детоксикације, пробиотска, па чак и антиканцерогена својства.
Међутим, у пракси није било потврде готово ни једне тврдње. Тачно је да су истраживања чајне гљиве заиста вршена и да су добијени охрабрујући резултати, али треба имати у виду да је већина њих била in vitro , односно добијена на ћелијским културама или су тестирања рађена на пацовима.
Тако рецимо, студије рађене на пацовима показале су да редовна употреба чајне гљиве смањује токсичност јетре, изазвану хемијским супстанцама, у неким случајевима чак и 70 одсто. Нека истраживања, такође, потврдила су антимикробна, антиоксидативна и чак антиканцерогена дејства чајне гљиве, али на ћелијским културама. Испитивања на пацовима оболелим од дијабетеса доказала су да коришћење чајне гљиве успорава варење угљених хидрата и доводи до смањења нивоа шећера у крви. Када је реч о антиканцерогеним својствима, у лабораторијским истраживањима чајна гљива је заиста помогла да се спречи раст и ширење ћелија рака захваљујући високој концентрацији полифенола чаја и антиоксиданата који по мишљењу научника блокирају мутацију гена и раст канцерогених ћелија.
Али како све делује у људском организму и има ли макар половину својстава уочених приликом директног наношења на ћелије у лабораторијским условима, наука још увек не зна. Али се зато зна коме чајна гљива може да нашкоди.
Две жене из Ајове које су два месеца 1995. године користиле домаћу чајну гљиву тешко су се разболеле, а једна од њих чак и умрла. Директних доказа да је узрок смрти била управо печурка нема, међутим, она је могла да одигра кључну улогу, мишљење је стручњака Департмана за здравствену заштиту државе Ајова.
Постоје и контраиндикације, чајну гљиву никако не смеју да пију људи са болесним бубрезима или плућима, јер се излажу ризику појаве ацидозе, претеране киселости крви. Чајна гљива ову киселост несумљиво повећава. Поред тога микроби у овом напитку могу да изазову инфекцију код људи са ослабљеним имунитетом.
Александра Разаренова, члан Руског удружења нутрициониста каже: „Препоручила бих људима са повећаном киселошћу желуца да буду опрезни приликом конзумирања чајне гљиве. Исто се односи и на болести дигестивног тракта, а упозорење важи и за труднице и жене које доје децу.“
Међутим, полако, не секирајте се. Совјетски култ везан за печурку у тегли није настао због митова и непотврђених хипотеза, пре свега реч је о заиста здравој алтернативи слатким газираним пићима и соковима.
Без обзира на то што се комбуха храни шећером, у финалном производу је његов садржај врло низак. Чаша пића у просеку садржи 30 калорија и између 2 и 8 грама шећера. Осим тога пиће садржи Бе витамине, и као и сваки ферментисани производ, корисне млечнокиселе бактерије.
Међутим, репутацију печурке пољуљала је тржишна економија деведесетих година прошлог века и долазак на тржиште газираних пића. Чајна гљива је неко време постала совјетски анахронизам, а њена нова популарност у Русији проузрокована светским бумом комбухе (име под којим је чајна гљива превасходно позната на Западу), где се позиционирала као пиће за присталице здравог живота и као велнес производ. Светски бум продаје комбухе догодио се 2016. године и износио 1,06 милијарди долара. Ове године бројке би могле да достигну 2,5 милијарди долара. Комбуха се и суши, меље и продаје у виду капсула.
У Русији данас популарност чајне гљива није толико велика (у крајњем случају она се не може поредити са оном коју ужива у свету) али узима маха. На рунету се појављују сајтови за производњу чајне гљиве у кућним условима (продају се комбуха боксеви) и ничу клубови љубитеља овог напитка, а на рафовима неколико трговинских ланаца може се наћи зооглеја чајне гљиве у вакумираном паковању, за кућну припрему. На интернету људи данас активно деле своја искуства узгоја гљиве, с посебним освртом на то шта би могло да је убије. „Најважније је не убацивати је у врелу воду јер ће одмах умрети“. Или „обавезно добро процедити чај, јер ако листићи чаја падну на гљиву могућа је појава својеврсне упале и одумирања ткива на том месту“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
