Како живе модерни узгајивачи јелена у Русији?
- Пратите наше садржаје преко сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон!
Пад у клисуру или сусрет са медведом на путу нису незаобилазни, али јесу врло вероватни. Оксана Јар открива нам са којим се све опасностима сусрећу њене колеге, узгајивачи јелена, како изгледа њихова свакодневица, какве благодети цивилизације уживају и које традиције и даље поштују.
Зима, сумрак, возило за кретање по снегу „Буран“ са прикључним саоницама креће се Јамалском тундром по снежној олуји. Возач не примећује мањи усек покривен снегом и заједно са санкама упада право у њега. У санкама су супруга возача и њихова ћеркица предшколског узраста.
„Сећам се да је возило прво упало, а санке за њим, а ми пале на „Буран“, на коме је седео мој отац. Све је добро прошло, извукли смо се, нико није повређен, само што смо се препали“, каже Оксана Јар, поменута девојчица на санкама, о догађају који се њеној породици десио 2003. године.
Оксана је рођена у породици узгајивача јелена у малом селу Сјо Јаха (рукавац реке на ненецком језику), најсевернијем насељу на полуострву Јамал. Заједно са родитељима водила је номадски начин живота, научила да налази пашњаке за јелене, сече им рогове и одржава кућу. А по њеним речима несрећа са возилом за снег није највећа опасност са којом могу да се суоче узгајивачи јелена.
Брзо одрастање у тундри
Село Сјо Јаха у коме је Оксана рођена налази се три километра од Обског залива и броји тек три хиљаде људи. Оксана је током школске године живела у селу заједно са својом сестром, а за време распуста одлазила код родитеља у тундру. Мама је радила као лекарски помоћник, а отац помагао мајци и узгајао јелене.
Мама је ишла по чумовима (покретна кућа узгајивача јелена), лечила људе, повремено порађала жене. Време на полуострву је сурово, а нарочито зими. Како су снажне олује и мећаве честе отац је углавном возио мајку, јер је увек успевао да нађе пут до одређеног чума. А сестра и ја смо за време распуста такође путовале и посетиле многе чумове, то је једна од најлепших успомена из нашег детињства.
Деца у породицама узгајивача јелена од детињства уче да одржавају домаћинство, прво кроз игру, а када мало порасту, озбиљно, каже Оксана. Рецимо дечаци од четири-пет година уче да праве нешто као ласо, од уплетеног ужета, са омчом, за хватање јелена. Дечаци се са њиме играју хватају псе, набијају јелену на главу и рогове и једни другима. Неки дечаци уче да праве лукове и користе их за гађање, а девојчице постављају играчке чумове.
Дечаци са седам, осам година већ помажу оцу приликом упрезања и испрезања јелена и уче да возе моторне санке. Девојчице помажу у доношењу дрва у чум, перу судове, помажу у прању одеће и хране псе. Већ као тинејџери сами управљају саницама са јеленима (нарте), помажу млађој браћи и сестрама у породици.
Традиционално, мушкарац се бави узгојем јелена, прави делове за чумове, стара се за месо, рибу и дивљач, бира место за постављање чума и за испашу. Жена сама склапа и расклапа чум, спрема храну, шије одећу за целу породицу, штави кожу, доноси воду из реке, скупља дрва.
Данас Ненејци често користе новац, купују возила за кретање по снегу, бензин, моторне чамце, мреже, мобилне телефоне за комуникацију, храну, као што су хлеб, брашно, шећер, со и слаткиши. Новац зарађују од продаје јелењег меса, живих јелена, коже, бобичастих плодова, јелењих рогова, као и од израде сувенира и екскурзија по родном крају. Главни извор хране и даље је јелење месо, риба и нешто ређе дивљач.
Вера и традиција
Један део Ненејаца исповеда шаманизам или су православне вере, међутим, већина и даље верује у снагу духова природе.
„Рецимо, верују у Нума, духа неба који нема ни лице ни тело. На је дух смрти и болести који живи под земљом. Постоји и Мајка земље која се сматра заштитницом жена. У чуму се налази Домаћица чума. Она је обично на женској страни, на јастуцима, или у торби над узглављем жене“, каже Оксана.
Ненејци традициционално чум деле на женску и мушку страну. Женски део налази се на предњој страни чума, а мушки је иза. У центру где се секу мушки и женски део налази се огњиште. Тако да је жена чувар огњишта, a мушкарцу није дозвољено да му прилази. Жена у чуму не сме да одлази на мушку страну, а мора да буде пажљива и напољу.
„Жена не сме да нагази на неки предмет или уже напољу, већ треба строго да их заобилази. Ако згази на уже или неки предмет, треба да га одими клеком. То све има везе са уверењем да жена није „чиста“, односно повезана је са оним светом“, објашњава Јар.
Такође у скоро свакој ненецкој породици постоје свете саонице, „нарте“ у којима се чувају светиње наслеђене од предака, ритуални предмети, сандук са идолима. Њима може да приђе само мушкарац.
„Али све забране и ограничења нису нешто понижавајуће, они се доживљавају као подразумевајуће“, каже Оксана.
Процепи, лед и медведи
Поред клисура, узгајиваче вреба још једна опасност, танак лед на језерима и рекама.
„Риболов на Обу или великим језерима и широким рекама може да проузрокује многе несреће. Велики таласи љуљају чамац, а рибар без одговарајућих средстава за спашавање изложен је опасности“, објашњава Оксана.
На крају узгајивач јелена једноставно може да сретне медведа у шуми или у близини чума.
„Мој отац сретао је медведа, само што је био заједно са псима, па се медвед уплашио и побегао. Иначе трагове налазимо стално. Догађа се да ујутру прођеш путем у шуму, а после неког времена кад се вратиш, тамо већ стоје медвеђи трагови, тако да је то скоро уобичајено“, рекла је она.
Копча са данашњицом
По Оксаниним речима њена породица је модернија и сада живи лети у чуму, а зими у колиби у шумско тундровом пределу. Они се не селе сваких пет до седам дана, а јелени нер само зими, налазе се у простору ограђеном прућем који Ненејци зову карал.
„Зими ујутру устајеш, ложиш пећ стављаш чај, будиш укућане, сви се умивају, пију чај, ми жене, чистимо, доносимо лед за воду, уносимо дрва, хранимо псе, неко нешто ушива, неко помаже оцу око Бурана или иде до стада да види како тамо стоје ствари“, каже Јар.
Лети породица чува стадо, лови слабе јелене, лечи их и вакцинише.
„Обавезно палимо ватре и густим димом растерујемо опасне мушице које паразитирају на животињама и комарце, тако се трудимо да помогнемо јеленима да издрже сурове летње дане. А онда у јулу сечемо рогове да би их касније продали“, објашњава Оксана.
„Неки Ненејци уместо обичних електричних генератора користе сунчане панеле како би прикључили телевизиоре, ноутбукове са приступом интернету и светло“, објашњава Оксана. У шуми и тундри многи користе гвоздене пећи уместо електричних грејалица.
„Таква пећ добро греје, на њој може да се кува и лака је за транспорт“, објаснила је Оксана.
Многи узгајивачи јелена имају високо образовање, Оксана је у децембру завршила магистратуру у Кирову из области Заштите животне средине. Поред тога бави се фотографијом и израђује украсе инспирисане природом Севера.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу