Зашто Руси живе у крајевима у којима се температура зими спушта педесет степени испод нуле?

tanika_grigoryeva
Северна светлост, ледоломци, огуглали људи са великим срцем. Шта то човека вуче да живи у далеким градовима на северу Русије?
  • Пратите наше садржаје преко сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! 

Живот на руском северу није за сваког. Дуге зиме без сунчеве светлости, са екстремно ниским температурама, одсеченост од цивилизације, његов су саставни део. Кажу да људи на северу имају потпуно другачији карактер, не умеју да клону духом и отпорни су на депресију. Углавном одлично подносе ћуди живота на северу, али истовремено итекако умеју да уживају у њему, пре свега у егзотичној природи али и да, рецимо, трче на педесет степени испод нуле.

„Данас је било 28 степени испод нуле. Право пролеће!“, Таника Григорјева, Уст Нера, Јакутија

Таника живи у селу Уст Нера (нешто више од 4000 становника), у близини Ојмјакона, најхладнијег насељеног места на свету у коме се зими температура редовно спушта 60 степени испод нуле. Рођена је у другом делу Јакутије, а овде је дошла за мужем. Не могу да замислим зиму без високих крзнених чизама, магле, снега и свежег хладног ваздуха“, каже Таника.

На сурову зиму навикава се од детињства. Када, рецимо, температура падне 52 степена испод нуле само ученици нижих разреда могу да остану код куће. За одрасле такво оправдање не постоји.

„Заиста живимо у врло екстремним условима. На минус педесет или шездесет степени нећеш тек тако изаћи у шетњу, а ако кренеш на даљи пут, ауто може да се поквари и да се смрзнеш на путу“. Због тога се зими може прибећи триковима

„Природа је овде врло лепа, а људи добри, једноставни и саосећајни“, каже Таника. „Данас је било минус 28 степени и сунце се помолило. Право пролеће!“.

Jaкутија је највећи и најхладнији регион у Русији. Иако звучи невероватно, спортски маратони одржавају се и на минус педесет. Алексеј Пестрјаков из Јакутска, највећег града на вечно смрзнутој земљи (више од 280 хиљада становника), један је од спортиста аматера који се баве трчањем зими. И време их у томе уопште не омета.

„Трчим маратон на минус 50”, Алексеј Пестрјаков, Јакутск

„Неко воли да трчи по планинама, а мени се допада да трчим на екстремно ниским температурама“, каже кроз смех. „За нас локалце минус 50 је сасвим нормална темпертура, каже Алексеј. „Могуће је да родивши се овде стичемо имунитет и отпроност на хладноћу“. Најважније је, како је напоменуо, да одећа буде слојевита, тако је топлије, навући високе крзнене чизме на ноге, а одозго перјану јакну.

У јануару је учествовао у маратону „Пол хладноће“ који се по трећи пут одржава у Ојмјакону. „Дошао сам спреман, у опреми, готов да трчим чак на минус 60“, каже Алексеј.

Међутим, он признаје да хладноћа уме понекад и да досади и да тада пожели да се пресели у топлије крајеве. „Прошле године читав месец дана температура је била минус 60 и није било баш пријатно. Ове године је боље, температура се спуштала испод нуле највише 54 степена“.

„Највише ми се допадају људи“, Витас Бенета, Нориљск

„Раније су мразеви били јачи, памтим и минус 56, а ова зима је топла, чак се жива на термометру није спуштала испод минус 40“, каже Витас Бенета из Нориљска. Он ради у предузећу „Норникељ“ и прави феноменалне фотографије Нориљска и Тајмира.

„Шта то у овом тренутку везује људе за Нориљск? Плате више нису тако велике, пензије су уобичајене, односно нема више неког нарочитог смисла ићи на север. Али град се ипак развија, посла има, људи долазе“, каже Витас.

Наравно, такву климу не подносе баш сви, за то је ипак потребан другачији карактер, северни. „У Нориљску ми се највише свиђају људи који су другачији од оних у остатку Русије, саосећајнији су некако“.

„Понекад се јави жеља да се човек пресели у топлије крајеве, али када одеш негде на одмор, после највише месец дана, схватиш, нема тог северног менталитета, па те нешто вуче назад“, објашњава Витас. „Ја више не волим врућине“.

„Угледати ледоломца кроз прозор“, Јекатерина Волобујева

Певек је најсевернији град у Русији, смештен на обали истоименог залива. Осим хладних и дугих зима, мештани су суочени и са снажним југоисточним арктичким ветром („јужак“) који дословце обара с ногу.

Овде данас живи 4500 људи (пре распада СССР-а било их је 12 хиљада). Они углавном раде у предузећима за експлоатацију злата.

„Овде су још у совјетско време дошли моји бака и дека да раде, а родитељи су касније довели и мене када сам имала пет месеци“, каже Јекатерина Волобујева. У Павеку се бави фотографијом. Где још има таквих пејзажа, њен је мото.

„Како је лепо пробудити се ујутру, прићи прозору и угледати ледоломца. Он је у стању да разбије монотонију наше поларне ноће и обрадује нас усред зимске хибернације“.

На време се навикла још у детињству. „Када дува „јужак“ снабдемо се храном и чекамо да се разведри“. По њеним речима раније је било много хладније, а и клима је ствар навике.

Живот на Чукотки потпуно је другачији. „До посла пешице стижем за десет до петнаест минута, па имам слободног времена и могу да прошетам са псом у тундри или на обали мора, то је врло смирујуће“, каже Јекатерина.

На северу су људи потпуно другачијег менталитета, у односу на становнике великих градова. „Огуглали људи са великим срцем“, тако их описује ова девојка.

„Пријатан град међу брежуљцима”: Марина Толмачева, Билибино, Чукотка

Москва је удаљена 6500, а Анадир 650 километара. Билибино је један од најскупљих градова у Русији. Храна може да се допреми само ваздушним путем, а због сурових временских услова авионски саобраћај се не одвија свакодневно, па је зато скупа. Тако, најобичнији купус или шаргарепа, четири до пет пута су скупљи него у централном делу земље. Хлеб и месо су дупло скупљи.

У совјетско време Билибино је био центар експлоатације злата, људи су долазили из целе земље, због велике зараде и северних бенефиција. У најбољим годинама овде је било више од 15 хиљада људи, а данас их је троструко мање. Живот је комплкован не само због арктичке климе него и због удаљености од цивилизације. Али град је млад, просечна старост становништва је 33 године.

„У Билибину живим већ скоро десет година“, каже 24-годишња Марина Толмачева. Мој отац је овде дошао због посла. После школе упознала сам се са мужем и одлучила да ту останем“.
Марина је у граду отворила кафић у коме служи хамбургере, суши и пицу. А на свом блогу говори о животу у северном граду.

„Билибино је пријатан градић. Смештен је међу брдима па нас не брину јаки ветрови. Природа је прелепа“, каже она. „Јак мраз може да се примети и у виду густе магле. А код нас још може да се види и северна светлост“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“