Савременици мамута који ричу као слонови: 5 занимљивости о ретким степским антилопама — сајгама

TASS
Ове необичне животиње са „грбомˮ на носу живе на планети тако дуго да су виделе и мамуте. Истина, у дивљини их је остало веома мало и то због ловаца на њихове рогове. 

Народ Калмици из Русије има предање о Белом Старцу, „господару земљеˮ који штити сва жива бића. Често се приказује са верним пратиоцем, малом сајгом, јер је то његова омиљена животиња. Сајге изгледају врло необично: то је релативно мали парнопрсти копитар са великим нагнутим носом који као да има грбу, а мужјаци имају и рогове. 

Савременици мамута

На нашој планети нема тако много животиња које су биле савременици мамута. Углавном су то крупне врсте: мошусно говече, европски бизони (зубри), ирваси. А међу њима се нашла и живахна и плашљива сајга, тешка мање од 40 килограма, која се храни врховима сочног растиња. Такође је називају степска антилопа, јер настањује само степе. 

Покушаји да се сајга припитоми нису успели. За разлику од ирваса и бизона, она мора непрекидно да буде у покрету на отвореном. 

Још пре 200 године сајга се могла видети у степским рејонима од Карпата на западу Украјине до Кине, али када је човек почео интензивно да насељава ове просторе сајге су морале да се повуку. 

Данас живе не само у Русији (у Калмикији и Астрахањској области), него и на територији неких бивших република СССР-а, где постоје степе. Највише их је у Казахстану (800 хиљада), Русији (14 хиљада), Монголији (10 хиљада) и Украјини (5 хиљада, али овај број је можда и много мањи). 

Сајге на појилу заједно са степском мачком. Не тако давно ту је могао да се нађе и каспијски тигар, који је ове крајеве настањивао до 50-их година:

Чудесни рогови

Сајге су највише страдале због ловаца на њихове рогове. У традиционалној источњачкој медицини се сматра да рогови сајге помажу у лечењу различитих болести, од главобоље до грчева. Рогови сајге се данас скупо продају у Кини, где је та медицини и даље тражена. 

Са ловокрадицама се борила и совјетска, а бори се и данашња власт. 20-их година сајге су практично нестале, али су 50-их година научници у СССР-у обновили популацију и затим их је било преко милион. Онда је поново почео лов на степску антилопу и земље у којима живи су је заштитиле. 

У Казахстану је тако још 2003. било само 20 хиљада јединки, док је 2021. године популација достигла 800 хиљада. 

У Русији је за заштиту ових животиња основан резерват „Црне земљеˮ у Калмикији. То је данас главни ареал у којем оне живе у овој земљи. 

„Боримо се са ловокрадицама заједно са полицијомˮ, кажа заменица директора резервата Татјана Которова. „Сајга је у књизи угрожених врста, ловокрадицама прети озбиљна казна (2 до 8 година и 27 хиљада долара казне).ˮ

Током последњих неколико година број сајги у резервату се увишестручио и достигао 14 хиљада јединки. Сарадници резервата кажу да их у резервату сад има тако много да је популација почела самостално да се шири даље према северу региона. 

Али појавио се нови проблем. Локални фармери интезивно користе електричне ограде како би спречили своје овце да се удаље са пашњака. А сајге су невероватно брзе, достижу 80 километара на час и ако на путу њихове миграције буду електричне ограде, оне то неће на време приметити, што се често завршава трагично. 

„Преговарамо са фармерима да не стављају електричне ограде. То је дивља природа и оне треба да трче где хоћеˮ, каже Татјана. 

Нос за рику

Природа се побринула да се сајге осећају пријатно у степама. У брзом трку у стаду сајге подижу прашину, а „грбавˮ нос им омогућава да без проблема дишу у прашини. Ради се о томе да је он изнутра покривен крзном које филтрира ваздух. 

Осим тога, помоћу своје сурле сајге ричу, скоро као слонови. Посебно се то може запазити за време сезоне парења: мужјак може да развуче нос и тако снизи звук. У природи важи правило: што је звук нижи, животиња је већа. Тако мужјак жели да покаже супарнику да је већи и старији. Мада су они по природи иначе веома плашљиви. Али, постају храбри када се ради о женкама. А морају да се труде више пута, јер мужјаци сајги имају читаве хареме. 

Овако изгледа борба мужјака сајге за време сезоне парења:

Жртвују се за будуће генерације

Сезона парање пада у новембру-децембру. Мада женки има више, мужјаци се ипак боре за њих. Ако борба гласовима не натера противника да се повуче, прелазе на борбу роговима. Победник добија читаве хареме. Док је раније у групи било 15-20 женки, због ловокрадица је број мужјака смањен и сада на једног мужјака долази 30-ак женки. 

А за време сезоне парења неке мужјаке напушта снага и чак престају да једу, па постају лак плен за свог јединог природног непријатеља: степског вука. „Он као да се жртвује како вукови не би дирали носеће женке и како би оне могле да одгаје нову генерацијуˮ, каже Татјана. 

Узгред, мале сајге могу да трче већ неколико сати после рођења. 

Склањају се од људи

Сајге су плашљиве животиње које не прилазе људима, осећајући опасност. Зато се у резервату „Црне земљеˮ могу видети само из специјалног скровишта. „Ако желите да видите сајгу, саветујемо вам да дођете по врућини, када излазе на појило и могу да се посматрају на растојању пружене рукеˮ, каже Татјана. 

Зими су сајге мање уочљиве, јер мењају крзно у црно-белу боју, утапајући се у околину. Такође се знатно ређе могу видети у стаду. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“