Ако треба укратко да опишемо шта је 23. фебруар за Русе, онда бисмо то рекли овакво: то је мушки еквивалент Дана жена. Само за разлику од 8. марта, који је стигао са Запада, 23. фебруар је у потпуности руски изум.
Годинама је овај датум неколико пута мењао свој смисао и на крају је мутирао до статуса једног од два празника посвећена половима (други је Међународни дан жена). Исто као што се 8. март у Русији код већине људи пре асоцира са цвећем, бомбоњерама и козметиком, него са борбом за равноправност, тако се и 23. фебруар у масовној свести везује се мушке чарапе и крему за бријање... Али како је до тога дошло?
23. фебруар се слави од времена совјетске власти, која га је осмислила. Први пут овај датум је свечано обележен 1919. године. И за то је било неколико повода.
28. јануара 1918. године усвојен је декрет о формирању сопствене армије. Још две недеље касније, 11. фебруара, објављен је декрет о оснивању морнарице. За нову власт оба догађаја су била значајна и прву годишњицу је требало обележити, али због бирократских заврзлама бољшевици нису на време успели да најаве празник. А осим тога, за 17. фебруар 1919. била је заказана хуманитарна акција у којој је становништво, према замисли бољшевика, требало да сакупља поклоне за војнике Црвене армије. Акција је добила назив Дан црвеног поклона. Али и она је падала на неодговарајући дан – у понедељак. Тада је решено да се сва три догађаја обележе истог дана, већ наредне недеље, односно 23. фебруара.
23. фебруарa 1919. Петроград
TASSПетогодишњица је већ прослављена широм земље са великим свечаностима. И то не 28. јануара или 11. фебруара, када су потписани декрети, него као и први пут – 23. фебруара. Празник је добио и ново име: Дан Црвене армије и Ратне морнарице. Управо тада су, по мишљењу историчара, почели покушаји да се осмисли неки догађај који би оправдао прославу управо тог датума.
Исте године у часопису „Војна мисао и револуцијаˮ појавила се тврдња да је 23. фебруара формирана прва црвеноармејска јединица која је учествовала у борбама на северозападном фронту (у Првом светском рату).
Наредне године часопис „Војни гласникˮ објављује фотокопију споменутог Лењиновог декрета о организацији Црвене армије, али сада са лажним датумом: 23. фебруаром.
А у другој половини 30-их година подршку добија друга верзија: наводно је 23. фебруара 1918. године одржана одлучујућа битка Црвене армије против немачке војске код Пскова и Нарве, и црвени су први пут победили.
Притом се у доба после Стаљинове власти испоставило да се, судећи по архивској грађи, тога дана немачка армија налазила 55 километара од Пскова и 170 километара од Нарве. Део историчара, укључујући Сергеја Најду, сматра да тада уопште нису одржане никакве значајне борбе, него да су као основа за празник послужили митинзи у Петрограду (данашњем Санкт Петербургу) и масовно ступање добровољаца у Црвену армију после Лењиновог позива „Социјалистичка отаџбина је у опасности!ˮ о напредовању Немаца. Други историчари, на пример, Вадим Ерлихман, сматрају да се можда ради о 300 летонских стрелаца који су покушали да пруже отпор Немцима у граду Валка. Само што, судећи по архивама, они нису победили.
У прилог верзији према којој су након формирања црвеноармејски одреди били од слабе вајде говоре и Лењинове речи. Наиме, 25. фебруара 1918. године у чланку „Тешка, али неопходна лекцијаˮ у листу „Правдаˮ он је записао: „Мучне и срамне вести о томе да су пукови одбили да држе положаје, да су одбили да бране чак и нарвску линију, да су се оглушили о наређење да униште све и сваког приликом повлачења; да не говоримо о бекству, хаосу, неспретности, беспомоћности, распуштености... Совјетска република нема армију.ˮ
Међутим, званична идеологија наставила је да подржава верзију о „победи код Пскова и Нарвеˮ. Тачку на то питање поставио је Јосиф Стаљин у наређењу од 23. фебруара 1942. године. „Млади одреди Црвене армије, који су први пут ступили у рат, разбили су немачке освајаче код Пскова и Нарве 23. фебруара 1918. године. Управо зато је датум 23. фебруар 1918. проглашен за рођендан Црвене армијеˮ, наводи се у наређењу.
Верзију о „победи код Нарве и Псковаˮ много година подржавала је државна пропаганда СССР-а. Тог дана је постао обичај да се одржава свечано заседање партије, да се организују прославе у војним јединицама, предузећима, факултетима и школама.
На годишњице су приређивана отварања музеја, изложби, као и војно-спортска такмичења за ученике.
23. фебруар је постао посебно актуелан после Другог светског рата, када су у народу била појачана патриотска осећања. 1946. године празник је поново променио име: уместо Дана Црвене армије и Ратне морнарице постао је Дан совјетске армије и Ратне морнарице. Тај назив је носио до 1991. године.
После распада Совјетског Савеза празник је добио садашњи назив: Дан заштитника Отаџбине. И док је то раније био радни дан за совјетске грађане (осим војника), од 2002. године то је нерадни дан за све.
Истовремено се променио и смисао празника. 23. фебруар се честита свим мушкарцима без изузетка, без обзира да ли су икад служили у војсци. Истина, тог дана је популарна војна тематика као што су камуфлажни дезени и војне песме.
Као и 8. марта, 23. фебруара такође постоји обичај да се дарују мали поклони свим мушкарцима. Овај обичај је заступљен у породицама, школама, предузећима, а посебно канцеларијама.
Уочи 23. фебруара женска половина запослених прави тајни план о прослави и поклонима за мушкарце, а као честитка се по правилу могу чути речи о „јачем полуˮ, „снази, храбростиˮ и другим атрибутима мушкости. Многи се, ипак, труде да смисле неки оригинални начин да честитају празник.
„На послу су нас ујутро дочекивале колегинице у разнобојним хаљинама, добијали смо колу и хамбургере и фотографисали се. А затим су девојке у хеланкама и белим кошуљама са краватама и пиштољима шетале и делиле задатке (ја сам џабе добио пољупце од свих девојака). Такође смо добијали 'посмртне урне' – термо-шоље са логотипом компанијеˮ, присећао се корисник са именом SnakeAiz.
Руске жене су спремне за 23. фебруар:
„А нама су за празник колегинице поклониле капе за купање, неки су добили са дезеном пилотске капе, а други са дезеном војничке капе. Осим тога је било послужење и од фирме смо добили по 4.500 рубаља на рачунˮ, каже Technar.
Међутим, најчешће је буџет за прославу ограничен (јер свака запослена издваја новац из сопственог џепа) и зато многи поклањају различите ситнице. Најчешћи такви поклони су хемијске оловке, кригле, чарапе, гел за туширање, роковници, календари и, наравно, споменута крема за бријање.
После 23. фебруара:
Она је постала готово типичан поклон за 23. фебруар.
Сваке године чарапе и прибор за бријање, како показују анкете, спадају међу најнепожељније поклоне, али понегде у Русији пена и бријачи и даље нестају са полица уочи 23. фебруара, док медији иронично објављују избор најбољих пена за бријање за сваки џеп.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни недељни билтен!
Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу