Ако треба укратко да опишемо шта је 23. фебруар за Русе, онда бисмо то рекли овакво: то је мушки еквивалент Дана жена. Само за разлику од 8. марта, који је стигао са Запада, 23. фебруар је у потпуности руски изум.
Годинама је овај датум неколико пута мењао свој смисао и на крају је мутирао до статуса једног од два празника посвећена половима (други је Међународни дан жена). Исто као што се 8. март у Русији код већине људи пре асоцира са цвећем, бомбоњерама и козметиком, него са борбом за равноправност, тако се и 23. фебруар у масовној свести везује се мушке чарапе и крему за бријање... Али како је до тога дошло?
23. фебруар се слави од времена совјетске власти, која га је осмислила. Први пут овај датум је свечано обележен 1919. године. И за то је било неколико повода.
28. јануара 1918. године усвојен је декрет о формирању сопствене армије. Још две недеље касније, 11. фебруара, објављен је декрет о оснивању морнарице. За нову власт оба догађаја су била значајна и прву годишњицу је требало обележити, али због бирократских заврзлама бољшевици нису на време успели да најаве празник. А осим тога, за 17. фебруар 1919. била је заказана хуманитарна акција у којој је становништво, према замисли бољшевика, требало да сакупља поклоне за војнике Црвене армије. Акција је добила назив Дан црвеног поклона. Али и она је падала на неодговарајући дан – у понедељак. Тада је решено да се сва три догађаја обележе истог дана, већ наредне недеље, односно 23. фебруара.
23. фебруарa 1919. Петроград
TASSПетогодишњица је већ прослављена широм земље са великим свечаностима. И то не 28. јануара или 11. фебруара, када су потписани декрети, него као и први пут – 23. фебруара. Празник је добио и ново име: Дан Црвене армије и Ратне морнарице. Управо тада су, по мишљењу историчара, почели покушаји да се осмисли неки догађај који би оправдао прославу управо тог датума.
Исте године у часопису „Војна мисао и револуцијаˮ појавила се тврдња да је 23. фебруара формирана прва црвеноармејска јединица која је учествовала у борбама на северозападном фронту (у Првом светском рату).
Наредне године часопис „Војни гласникˮ објављује фотокопију споменутог Лењиновог декрета о организацији Црвене армије, али сада са лажним датумом: 23. фебруаром.
А у другој половини 30-их година подршку добија друга верзија: наводно је 23. фебруара 1918. године одржана одлучујућа битка Црвене армије против немачке војске код Пскова и Нарве, и црвени су први пут победили.
Притом се у доба после Стаљинове власти испоставило да се, судећи по архивској грађи, тога дана немачка армија налазила 55 километара од Пскова и 170 километара од Нарве. Део историчара, укључујући Сергеја Најду, сматра да тада уопште нису одржане никакве значајне борбе, него да су као основа за празник послужили митинзи у Петрограду (данашњем Санкт Петербургу) и масовно ступање добровољаца у Црвену армију после Лењиновог позива „Социјалистичка отаџбина је у опасности!ˮ о напредовању Немаца. Други историчари, на пример, Вадим Ерлихман, сматрају да се можда ради о 300 летонских стрелаца који су покушали да пруже отпор Немцима у граду Валка. Само што, судећи по архивама, они нису победили.
У прилог верзији према којој су након формирања црвеноармејски одреди били од слабе вајде говоре и Лењинове речи. Наиме, 25. фебруара 1918. године у чланку „Тешка, али неопходна лекцијаˮ у листу „Правдаˮ он је записао: „Мучне и срамне вести о томе да су пукови одбили да држе положаје, да су одбили да бране чак и нарвску линију, да су се оглушили о наређење да униште све и сваког приликом повлачења; да не говоримо о бекству, хаосу, неспретности, беспомоћности, распуштености... Совјетска република нема армију.ˮ
Међутим, званична идеологија наставила је да подржава верзију о „победи код Пскова и Нарвеˮ. Тачку на то питање поставио је Јосиф Стаљин у наређењу од 23. фебруара 1942. године. „Млади одреди Црвене армије, који су први пут ступили у рат, разбили су немачке освајаче код Пскова и Нарве 23. фебруара 1918. године. Управо зато је датум 23. фебруар 1918. проглашен за рођендан Црвене армијеˮ, наводи се у наређењу.
Верзију о „победи код Нарве и Псковаˮ много година подржавала је државна пропаганда СССР-а. Тог дана је постао обичај да се одржава свечано заседање партије, да се организују прославе у војним јединицама, предузећима, факултетима и школама.
На годишњице су приређивана отварања музеја, изложби, као и војно-спортска такмичења за ученике.
23. фебруар је постао посебно актуелан после Другог светског рата, када су у народу била појачана патриотска осећања. 1946. године празник је поново променио име: уместо Дана Црвене армије и Ратне морнарице постао је Дан совјетске армије и Ратне морнарице. Тај назив је носио до 1991. године.
После распада Совјетског Савеза празник је добио садашњи назив: Дан заштитника Отаџбине. И док је то раније био радни дан за совјетске грађане (осим војника), од 2002. године то је нерадни дан за све.
Истовремено се променио и смисао празника. 23. фебруар се честита свим мушкарцима без изузетка, без обзира да ли су икад служили у војсци. Истина, тог дана је популарна војна тематика као што су камуфлажни дезени и војне песме.
Као и 8. марта, 23. фебруара такође постоји обичај да се дарују мали поклони свим мушкарцима. Овај обичај је заступљен у породицама, школама, предузећима, а посебно канцеларијама.
Уочи 23. фебруара женска половина запослених прави тајни план о прослави и поклонима за мушкарце, а као честитка се по правилу могу чути речи о „јачем полуˮ, „снази, храбростиˮ и другим атрибутима мушкости. Многи се, ипак, труде да смисле неки оригинални начин да честитају празник.
„На послу су нас ујутро дочекивале колегинице у разнобојним хаљинама, добијали смо колу и хамбургере и фотографисали се. А затим су девојке у хеланкама и белим кошуљама са краватама и пиштољима шетале и делиле задатке (ја сам џабе добио пољупце од свих девојака). Такође смо добијали 'посмртне урне' – термо-шоље са логотипом компанијеˮ, присећао се корисник са именом SnakeAiz.
Руске жене су спремне за 23. фебруар:
„А нама су за празник колегинице поклониле капе за купање, неки су добили са дезеном пилотске капе, а други са дезеном војничке капе. Осим тога је било послужење и од фирме смо добили по 4.500 рубаља на рачунˮ, каже Technar.
Међутим, најчешће је буџет за прославу ограничен (јер свака запослена издваја новац из сопственог џепа) и зато многи поклањају различите ситнице. Најчешћи такви поклони су хемијске оловке, кригле, чарапе, гел за туширање, роковници, календари и, наравно, споменута крема за бријање.
После 23. фебруара:
Она је постала готово типичан поклон за 23. фебруар.
Сваке године чарапе и прибор за бријање, како показују анкете, спадају међу најнепожељније поклоне, али понегде у Русији пена и бријачи и даље нестају са полица уочи 23. фебруара, док медији иронично објављују избор најбољих пена за бријање за сваки џеп.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
