Контролисани пад: Како после експлозије слетети са 365 путника у авиону? 

Созинов / Sputnik
У ноћи између 17. и 18. марта 1991. године у једном од највећих путничких авиона у СССР-у експлодирала је бомба. Ипак, авион је слетео без иједне жртве. Један минут га је делио од трагедије. 

Била је недеља увече, када је на аеродрому Внуково у Москви у авион ушао Јевгениј Володин. 26-годишњи столар из Новокузњецка, запослен у локалној фабрици намештаја, са собом је имао путничку торбу у којој је било шест флаша са шалитром повезаних по две лепљивом траком. Нико се није заинтересовао за садржај његове торбе. Био је 17. март 1991. године, у земљи тек што је одржан Свесавезни референдум о очувању СССР-а. 

На редовном лету Москва – Новосибирск готово није било празних места. 365 путника међу којима и људи са бебама, узлетело је у небо. Два сата пролази без проблема. Све док Володин није устао са свог места. Дуго је чекао када ће се пролази у авиону рашчистити, али они су све време били заузети: најпре су стјуардесе делиле вечеру, затим кафу и чај, а затим су скупљале отпатке. Није више могао да чека. Одлази у тоалет најближи пилотској кабини и са собом узима торбу. 

Ударац у врата 

„Два сата после полетања сви у кабини су осетили снажан ударац у вратаˮ, присећао се Јуриј Ситник, други пилот на лету. 

Оно што су они доживели као ударац, била је у ствари експлозија. Володин је у тоалету провео један минут, затим је отворио врата и у пролаз бацио две бомбе од експлозивне смесе. Трећу није успео да баци, јер је око врата већ избио пожар. Володина су затворили у тоалет. 

Не схватајући шта се догађа, пилот-инструктор Анатолиј Екзархо је рекао инжењеру лета: „Погледај ко проваљује.ˮ Овај отвара врата и у кабину улеће облак дима. „Сви су настрадали: изгорели су нам коса и обрве, сви откривени делови тела задобили су опекотине. Срећа па је инжењер одмах затворио вратаˮ, каже Ситник. 

У авиону је почео хаос. Људи су у паници појурили ка излазима и покушавали да их отворе. Други су пожурили у део авиона даље од пожара, у реп, што је могло да доведе до губитка равнотеже. Али нису могли дуго да се одрже на ногама. 

„Екзархо је тренутно реаговао: као што је прописано у случају пожара, пребацио је авион у оштро понирање. Ил-86 је јурио према земљи брзином 70-80 метара у секунди, тако да је бестежинско стање било као у свемируˮ, причао је Ситник. 

Љути дим је већ стигао да испуни пилотску кабину и Екзархо је почео да губи свест. Јуриј Ситник је стигао да на време стави маску са кисеоником. Сада је тражио најближи аеродром. 

„Послао сам поруку: 'Свима који нас чују! Ово је авион 86082. Налазимо се 160 километара од града Серова. Падамо, горимо.' Податке на инструментима готово нисам могао да очитам због дима. Испод нас су биле Уралске планине и било је опасно да се спустимо ниже од 2.700 метараˮ, присећао се он. 

Убрзо су открили још један проблем.

Контролисани пад 

Пожар је угашен за 20 минута. Угасили су га капетан авиона Јаков Шраге, стјуарди и два путника: истражитељ тужилаштва и мајор-тенкиста, који је пре тога двапут преживео пожар у Авганистану. Обојици су руке биле спаљене до костију. Потрошили су 14 апарата за гашење пожара и нису дозволили да каблови изгоре, што би довело до искључења апаратуре у авиону. 

До тада је Анатолиј Екзархо повратио свест, али је навигатору позлило. Овај је, ипак, већ успео да авион постави на курс до аеродрома „Кољцовоˮ у Свердловску (данашњи Јекатеринбург). Дим је почео да се разилази и посада је могла да види инструменте. Међутим, појавио се нови проблем: сада нису могли да виде писту. 

„Удаљеност 8 километара, висина 400 метараˮ, саопштио је диспечер аеродрома. „Видите ли писту?ˮ

„Не видимоˮ, одговорио је авион. 

„Тада је моја рука случајно или по навици додирнула стакло на кабини. На њему се нахватала гареж, и то не обична, него у облику иглица дугих пола прста. Она се нахватала на свим стаклима и није пропуштала светлост спољаˮ, објашњавао је касније Ситник. За секунду пилотима су очистили прозорчиће величине тацне и они су по ноћи са удаљености од 6 километара угледали светла на писти. То се догодило буквално један минут пре него што би се планирано спуштање претворило у неконтролисани пад. 

Био је то терористички напад

Авион је слетео, одвели су га даље од зграде аеродрома и отворили врата на предњем делу. Догурали су степенице и група специјалаца је упала у авион. 

„Терористу су истерали из тоалета сузавцем и тад је почело! Официр специјалних снага пуца у ваздух, гура му у уста цев пиштоља (изгледало је као да му је избио зубе) и урла: ‘Хуљо, у авиону је моја сестра, искидаћу те на комаде!' А онда већ потпуно смирено: 'Кажи, ко те је послао'ˮ, присећао се Ситник. Поред њега је стајао други официр са диктафоном.

Касније је Ситник сазнао да Володин није планирао да отме авион и да није имао никакве захтеве. Била је то терористичка акција је јединим циљем: да нико не остане жив. „Када су припремали суђење, у КГБ-у су нам објаснили да је он био под утицајем јерменских националиста који су хтели да скрену пажњу на Нагорни Карабах. Очигледно је Володин био врло поводљив. У сваком случају, уместо најтеже казне добио је упут за психијатријску болницуˮ, рекао је Ситник. 

На саслушањима се испоставило да је нападач-самоубица годину и по дана проучавао систем контроле на аеродрому и правила уласка у авион. Изабрао је највећи путнички авион Ил-86 (који се користио до 2010. године) и конструисао експлозивну направу без металних делова како је не би регистровали сензори приликом укрцавања. У то време још није постојао садашњи систем контроле на совјетским аеродромима, већ само пролази за детектовање метала како би се спречило уношење ватреног оружја. На флаше у пртљагу нико није обратио пажњу. 

Он је планирао да бомбе разбаца у три различита дела авиона. Да се то остварило, авион не би имао шансе да слети. Заједно са посадом у авиону су се налазиле 382 особе. Али гужва у пролазима и Володиново нестрпљење су му пореметили план. Одлучио се на крају за једно место пожара. Само стицај околности и прецизне акције посаде омогућили су да се избегне фатална ситуација. Нико те ноћи није изгубио живот. 

Касније је Јуриј Ситник сазнао од представника КГБ-а да су захваљујући подацима добијеним од Володина спречени слични терористички напади у Санкт Петербургу, Калињинграду и другим градовима. 

„Отада сам у животу још свашта доживео. Добио сам орден 'За личну храброст' [добили су га сви чланови посаде], слетео сам у Багдад ноћу на неосветљен аеродром и уплашио политичаре и новинаре који су се налазили у авиону. При повратку из Сирије мој авион замало није оборио амерички ловац изнад Турске. Али оно што сам преживео у ноћи између 17. и 18. марта 1991. године никада више ми се није догодило. И добро је што је такоˮ, каже Ситник. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“