Московски Хачико: прича која је милионе совјетских грађана дирнула дубоко у срце

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Било је то 1974. године у Москви, на аеродрому Внуково. Путници су се укрцавали у авион Ил-18 који је летео у град Нориљск (крајњи север Совјетског Савеза). Један путник се поред авиона дуго и жучно расправљао са стјуардом док је поред њега на повоцу стајао немачки овчар.

По свему судећи, разговор се није одвијао онако како је очекивао путник. На крају се он, веома нерасположен, одмаче од стјуарда, приђе псу и скину огрлицу. Немачки овчар помисли да је пуштен да се прошета, па поче весело да трчкара по писти.

Уопште није приметио да власник улази у авион, да се степениште склања, а врата затварају и авион се спрема да полети. Најзад се прену и појури за авионом који одлеће, а затим остаде дуго да гледа за њим док Ил-18 коначно не нестаде иза хоризонта. Тако је почела прича која је милионе совјетских грађана дирнула дубоко у срце.

Одбачени пријатељ

Касније се испоставило да власник није имао ветеринарске исправе за пса и једноставно га је оставио на аеродрому. Наредне две године тај немачки овчар је живео на аеродрому Внуково.

Нашао је месташце близу паркинга за авионе и сваког дана трчао на писту. Запамтио је облик Ил-18 па је прилазио сваком авиону тог модела који долети на аеродром, очекујући да ће се управо њиме вратити човек кога је пас волео највише на свету.

Убрзо су на вучјака обратили пажњу пилоти и радници аеродрома. Најпре су покушавали да га ухвате, али нису у томе успели. Опрезни пас никоме није сметао, па га је персонал Внукова оставио на аеродрому и бринуо се о њему, иако је то било кршење свих могућих правила.

Људи су вучјаку остављали храну, али пас никоме није прилазио. Покушали су да му погоде име, па су испробавали разне варијанте. Пас је реаговао на имена Алма и Аљма, да би на крају избор пао на име Палма.

Палма је свакога дана упорно дочекивала авионе Ил-18, не обазирући се ни на снег ни на кишу. Неко из техничког персонала се сетио сцене расправе између власника и стјуарда близу авиона, али није могао да се пронађе никакав други детаљ.

На крају се пилот Вјачеслав Валентеј обратио редакцији листа „Комсомольская правда“ и испричао причу о чудесном немачком овчару. „Да није било Валентеја, нико не би сазнао за Палму“, сећао се касније новинар и фотограф Јуриј Рост.

Рост је отишао у Внуково да се лично упозна са необичним псом. „Сада га сви хранимо“, исприча му радник аеродрома: „Он ни од кога не узима храну из руке и не дозвољава никоме да му приђе осим техничару Володину. С њим се на неки начин слаже, али ни са њим неће да оде са аеродрома. Ваљда се боји да ће пропустити авион“. 

Нови дом

Убрзо затим се у „Комсомолској правди“ појавила белешка о Палми под називом „Две године чекања“, где је власнику упућен позив: „Можда ће ову белешку прочитати човек који је једном стицајем несрећних околности оставио пса на аеродрому и одлетео авионом ’Ил-18’, вероватно мислећи да га је љубимац већ заборавио. Нека тај човек одмах узме одмор, набави новац и допутује у Москву“.

Прича о Палми је узбудила целу земљу. У редакцију су пристизале хиљаде писама у којима су људи изразили жељу да удоме толико верног и преданог пса.

Нашао се и власник пса. Он је отишао на Север да ради. У писму се оправдавао да су „наишли проблеми, упетљао се у њих и заборавио“. Он уопште није испољио жељу да се врати по пса. Није чак поменуо ни како се несрећни вучјак зове, тако да је име Палма задржано.

Тражен је нови власник за пса, и избор је пао на Кијевљанку Веру Котљаревску, доцента педагошког института и прапраунуку познатог украјинског песника Ивана Котљаревског. Она је темељито приступила припитомљавању бојажљивог немачког овчара.

Узела је месец дана одмора и настанила се у Внукову. Свакодневно је посећивала пса и ускоро придобила његово поверење.

На крају је Котљаревској пошло за руком да Палми кроз храну убаци успављујуће средство. Сутрадан је вучјак био веома изненађен када се пробудио у непознатом стану у главном граду Совјетске Украјине.

Палма није испољила ни агресију ни панику. „Веома стабилан пас, са уравнотеженим нервним системом, навикнут на човека и живот у стану. Код куће је пришао ћерки док је спавала, лизнуо јој образ и опрезно је ’грицнуо’ за уво“, написала је Котљаревска у дневнику. Па ипак, немачки овчар је све време покушавао да побегне, тако да је Вера морала непрекидно да држи затворену терасу и прозоре.

Тек након пола године Палма се смирила и коначно прихватила свој нови дом и нову власницу, којој је поклонила сву своју љубав и преданост.