Драги читаоци,
да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:
Руска воденкртица не личи ни на једног сисара. Она је слепа као и обична кртица, али живи у води и има пловне кожице на ногама као кљунар. Њушка јој је необична, у облику сурлице, и служи јој уместо чула вида. Њоме воденкртица опипава пут у јазбину. Реп јој је као код пацова, само што је дебљи у корену и специфичан је по томе што лучи оштар мошусни мирис, толико јак да уопште није лако налазити се у близини ове животиње.
Воденкртица није отпорна на стрес. Може да угине од страха, од јаког звука, од самог наговештаја борбе против друге јединке или од мириса лепка.
И најзад, то је једини сисар уз чији назив слободно може да се дода епитет „руска“. Ова животињска врста се појавила на Земљи пре тридесетак милиона година. Постојало је пет подврста, од којих су четири ишчезле пре више од милион година, а руска воденкртица је опстала само на територији Русије.
Сибирска воденкртица се на руском зове „выхухоль“ или „хохуля“. Веома је захтевна по питању станишта. Може да живи само у водоплавним водним резервоарима. То су језера у речном кориту која плаве за време пролећних киша и стапају се са речном водом. Тај период ове животиње користе за размножавање. Тада се јединке упознају и заснивају породицу, те тако долази до њиховог мешања унутар популације.
Веома је важно да се језерце не замрзава током зиме и да има високе обале, јер у њима воденкртица рије систем ходника са излазом кроз воду. Делови јазбине се користе у различите сврхе. У једним воденкртица гаји младунчад, у другим се одмара од њих, а у трећим излази из воде да узме ваздуха јер не може да остане под водом дуже од 5 минута.
Кретање по тако компликованом подземном систему ходника олакшава издужена њушка са брковима (дугим чврстим длакама), а такође специфичан мирис који лучи мошусна жлезда у репу. Њиме воденкртица „обележава“ пут. Њушкицом у облику сурле она уједно „усисава“ муљевито дно у потрази за храном. А храни се инсектима, ларвама и мекушцима.
Палеонтолошки подаци сведоче да се воденкртица није изменила милионима година. Због тога се за ове животиње каже да су „живи фосили“. Међутим, остало их је крајње мало. У природи је 2020. године евидентирано свега шест хиљада јединки, а ареал њиховог обитавања своди се на речне басене централне Русије. Ова врста је унета у Црвену књигу под категоријом 1, „опасност од изумирања“. Испод ње је само категорија нула, „вероватно изумрли“.
Услед слабог вида и спорости воденкртица је практично незаштићена од грабљиваца, мада је сви радије заобилазе због мошусног мириса. Са друге стране, управо је тај мирис и узрок угрожености врсте још од средњег века. И опет је човек за све крив. Воденкртице су, наиме, ловљене због мошусне жлезде, репови су им одсецани, сушени и остављани у ормане са оделом и постељином као средство које тера мољце.
Доктор академије наука Иван Лепјохин је 1768. године у својим белешкама написао: „Лепљива супстанца која се налази у мехурићима репног крушколиког задебљања, у самој основи репа, има тако јак мирис да га човек може подносити само ако се посебно навикао. Мени се чини да је далеко јачи од дабровог млаза. У сваком случају, мени је тај мирис био толико тежак, да ни пет минута нисам могао држати воденкртицу у рукама, а да ме не заболи глава“. Такво средство против мољаца имало је и недостатак у том смислу што је одело упијало јак мирис и, како је писао Лепјохин, човек је могао да седи близу „воденкртичарки“ (особа које су користиле репове воденкртица) само ако има јаку кијавицу.
Доктор помиње и да кожа воденкртице никога не занима јер она такође јако мирише. Међутим, све се то у 19. веку мења. Крзно воденкртице постаје драгоцени украс на оделу, јер је сјајно, густо и одбија воду, са другачијом структуром длака – оне нису гушће близу корена, него близу врха. То омогућава овој зверчици да изађе из воде, отресе се и одмах постане сува и пахуљаста, фине мекане длаке. Њено крзно је цењено више од дабровог и било је скупо. Поред тога, у 19. веку секрет који лучи животиња постао је цењен и изван кругова „воденкртичарки“. Он је почео да се извози у Француску где су га произвођачи парфема користили као фиксатор мириса. Због крзна и парфема је почео неконтролисани лов на воденкртице и тако је она први пут постала угрожена врста.
Популацију ових животиња су угрожавали и други фактори: исушивање водоплавног земљишта, изградња хидроелектрана (потопљена су места где су раније обитавале воденкртице), сеча шума, испаша стоке, загађење вода и промена климе. Совјетска власт је 1920. године забранила лов на воденкртице да би се њихов број обновио. То је имало ефекта, па је забрана укинута, али после тога је број ових животиња опет почео да опада, тако да су 1957. поново узете у заштиту. Тада се, међутим, појавила друга опасност.
„До 1990-их је популација воденкртице бројала око 70.000 јединки и била је мање-више стабилна“, прича Алексеј Зименко, директор Центра за заштиту природе. А затим су је десетковале кинеске мреже од струна за удице, које су ловокрадице користиле за риболов. „Мреже се често бацају, и вода их однесе када надође у време пљускова. <...> Због њих је почетком 2000-их број воденкртица пао на 25.000 јединки“.
Опадање њиховог броја је успорено после забране увоза готових мрежа и електричних удица, али се није зауставио. И даље је дозвољен увоз материјала од нити за удице.
Један од начина повећања броја воденкртица је да се њихова станишта прогласе за зоне под посебном заштитом државе у резерватима или да се гаје у одгајивачницама. Ова друга варијанта није лако остварљива, јер воденкртицу у заточеништву може да убије скоро све што се дешава.
„Воденкртице су веома осетљиве. Једна је угинула само зато што сам је узела у руке. Једном сам нешто бушила у подруму и две воденкртице су се разболеле и угинуле, вероватно их је уплашила бука. Био је случај кад сам нешто залепила и воденкртица је угинула од мириса лепка“, прича Марија Онуфрења, која од 1975. године заједно са мужем проучава ову животињску врсту и покушава да размножава воденкртице у одгајивачници.
Воденкртица се не сме хватати за тело, само за реп. Треба је хранити на једном истом месту и на један исти начин, јер у случају било какве промене она се унервози, почиње да се бије са суседима или да болује. Она може да се разболи само зато што јој не одговара храна, и онда изгуби на тежини и угине. „Када болује, влажи јој крзно, она вене и губи на тежини. Види се да јој је лоше. И сваки пут мора да се испита шта је у питању. Ако је дошло до поремећаја у метаболизму, могу јој се давати одговарајући витамини и минерали. Али дешава се да узрок уопште није јасан“, прича Марина Рутовска, доктор биолошких наука.
Пре него што се две воденкртице потуку, оне се подигну на задње шапе и „укоче се“. Сукоб може бити смртоносан чак и пре него што почне. „Једном су два мужјака упала у замку. Почели смо да уклањамо кавез, кад се један од њих усправи на задње шапе са намером да нападне другога. Али није успео ни да га додирне, овај је пао мртав“, прича Онуфрења.
Главна потешкоћа је у томе што воденкртица не жели да се размножава у заточеништву. Ако се то ипак догоди, онда је за научнике велики изазов да сачувају легло. Воденкртица од стреса може и да поједе своју младунчад. Поред тога, ове животиње су моногамне и бирају партнера за цео живот. Ако један угине, други ће туговати и на крају ће и сам највероватније угинути.
Научници се од 2010. године труде само да прате популацију (да броје јединке и обезбеђују им повољне услове у резерватима), а не да их лове и пресељавају у друга станишта. Тако је 2020. године на 120 језера евидентирано свега 190 јединки, што је крајње мало. Нико не жели да доводи у опасност ниједну јединку. А дешава се да научници и волонтери у експедицијама трагају за воденкртицом и током сезоне чак и не сретну ниједну јединку. У таквим околностима у научним круговима кружи мрачна шала у виду питања: „А да ли руска воденкртица уопште постоји?“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
