Комунизам је одиграо кључну улогу у обликовању живота многих генерација у СССР-у. Комунистички покрет у Русији је поникао у неколико идеолошких група, а затим прерастао у званичну државну идеологију, пре него што је протеран са политичке сцене, мада само на кратко време.
Док су идеје Карла Маркса привлачиле присталице широм Европе, ни руско царство није било имуно на те утицаје. Ове идеје су се релативно брзо прошириле кроз Русију, јер владајућа елита није покушавала да дискредитује или прогони њене присталице. Наиме, неколико новинских листова промовисало је марксизам у последњој деценији XIX века у Русији без икаквих последица.
Мада је царски режим почео интензивније да се обрачунава са комунистима почетком новог века, то није спречило формирање партије у иностранству. Руска социјалдемократска радничка партија, претеча Комунистичке партије Совјетског Савеза, основана је 1903. године и то у Бриселу. Али тада је комунизам био само један од токова у политичким струјањима у земљи. Касније се, међутим, комунизам као пожар проширио Русијом.
Када је Црвена армија однела победу у Грађанском рату, Русија је постепено постала главни центар светског комунизма. Међутим, чак и у прокламованој комунистичкој земљи већина људи нису били чланови Комунистичке партије.
Мада је Устав из 1936. године наводио да је чланство у Комунистичкој партији добровољна ствар, такође је званично поставио партију чврсто у центар друштвеног и политичког живота у Совјетском Савезу.
„Најактивнији и најсвеснији грађани из редова радничке класе, сељаци и интелектуалци добровољно су уједињени у Комунистичкој партији Совјетског Савеза, која је најнапреднији део радништва у борби за изградњу комунистичког друштва и представља водеће језгро свих радничких организација, како грађанских, тако и државних“, гласио је Члан 126. новог совјетског Устава.
У стварности је, међутим, само мали део совјетске популације био учлањен у Комунистичку партију.
„Једна од парола у совјетском периоду била је да је КПСС авангарда градитеља комунизма. Кључна реч овде је авангарда, што значи да су изабрани само најбољи. Треба знати да није свако могао да постане члан партије. Мада се тако нешто често могло чути“, коментарише некадашњи грађанин Совјетског Савеза.
Највећи број чланова Комунистичка партија Совјетског Савеза имала је крајем 80-их. Било их је 20 милиона, а тада је у СССР-у живело 286,7 милиона људи. То значи да су мање од 7% чинили званични комунисти, мада се држава званично представљала као комунистичка.
Чланство у Комунистичкој партији било је тешко завредети, али је пружало могућности недоступне већини совјетских људи. Кандидати су пажљиво бирани. Изабранима је то пружало прилику за напредовање у каријери.
„Комунисти формално нису имали никаква посебна права или привилегије, али у стварности чланска карта партије пружала им је могућност напредовања на радном месту, могућност заузимања позиција у самој партији, као и добијање неких повластица. То не значи да они који нису припадали партији нису могли ништа да добију, али када се разматрао приватан живот, чланство у партији је било од приоритетне важности“, забележио је још један некадашњи грађанин СССР-а.
Упркос одређеним привилегијама које су могли да добију, неки људи су упорно избегавали чланство у КПСС-у.
Чланови КПСС-а такође су имали неке озбиљне обавезе. Члан КПСС-а имао је задатак да се бави друштвеним и агитационим радом, што није било плаћено. Често су људи улагали доста свог слободног времена и напора да испуне ове обавезе, а заузврат су добијали мало, јер су највеће привилегије припадале највишем руководству.
Разочарање у комунистичку идеологију временом је све више расло.
„Ретко ко је веровао [у комунистичку идеологију] крајем 70-их, али било је и таквих људи. Када сам се уписала на универзитет, била сам изненађена пошто сам упознала неколико таквих студенткиња. Под нашим утицајем оне су се брзо 'ре-едуковале'. Ипак, питала сам се како су тако одрасле“, каже Људмила Новикова из Москве.
Како се КПСС ширила примајући нове чланове, све више обичних совјетских људи разочарало се у прокламоване комунистичке слогане и званичну пропаганду.
После неуспелог покушаја државног преврата којим су тврде политичке струје желеле да преузму контролу над државом од Михаила Горбачова и врате совјетску власт у њеном изворном облику, у августу 1991. године у Москви је дошло до масовног антикомунистичког протеста. Покушај преузимања власти је пропао, доводећи до колапса Комунистичке партије, а затим и до коначног распада СССР-а.
Убрзо након тога први председник Русије Борис Јељцин забранио је Комунистичку партију Совјетског Савеза. Присталице комунистичке идеологије у савременој Русији реорганизовале су се у оквиру нове Комунистичке партије Руске Федерације. Партија данас легално фукционише у савременој Русији.
Мада је број њених чланова драстично смањен у односу на последњи период СССР-а – 162.000 чланова 2020. године у односу на 20 милиона чланова 80-их – партија је 2021. освојила 57 од 450 места у доњем дому руског парламента, постигавши други најбољи резултат после владајуће странке.
Упркос релативној успешности у савременој руској политици, њене присталице припадају старијој генерацији грађана. Процењује се да је просечна старост њених чланова 55,6 година.
Мада у Русији данас постоје посвећени комунисти, већина руских грађана не подржава ову идеологију.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
