„Па добро, уђите, кад сте већ дошли“ – као да каже неговани црни мачак са белим шапама показујући свој посед, дуге подрумске ходнике са топлим цевима и сићушним прозорима ка дворишту. Мачак Лушка и његове бројне колеге раде у Ермитажу. Имају веома важан задатак, да спрече појављивање мишева и пацова у Зимском дворцу, иначе би музејске драгоцености могле да страдају.
Лушка
Ана СорокинаЈедном годишње Ермитаж отвара своје подруме и позива посетиоце да се упознају са мачкама које ту живе. Тај дан се слави као Дан мачке Ермитажа и пада крајем маја или почетком јуна.
Мачке су ту у званичној служби још од времена царице Јелисавете Петровне. 1745. године је, наиме, на основу њеног указа у Санкт Петербург из Казања стигло тридесет највећих и најспретнијих мачака. Оне су чувале подруме и за време Наполеонове инвазије, и током револуције, и за време совјетске власти. Једно време против пацова су се примењивала хемијска средства, али испоставило се да само живи пацоловци заиста могу да се изборе са њима.
Током опсаде Лењинграда из града су нестале мачке и старе куће су препунили пацови. У опасности су се нашла не само ремек-дела Ермитажа, него и животи људи, јер су пацови јели намирнице и преносили опасне болести.
Власти су се обратиле становницима региона који нису били захваћени ратом са молбом да помогну Лењинграду да обнови популацију мачака. Највећи „сабирни центри“ били су у Јарослављу (250 км северно од Москве) и Тјумењу (преко 2.000 километара источно од Москве). У једном возу у Лењинград је 1943. године стигло преко хиљаду правих сибирских мачака. У Тјумењу се чак налази споменик посвећен том догађају. Можда управо потомци тих Сибираца данас чувају Ермитаж. А запослени музеја једногласно кажу да ту никада нису видели пацова. Плаши их сам мирис мачака.
Тешко је избројати колико у Ермитажу данас има мачака, јер оне не седе на једном месту, него непрестано обилазе подруме (дуге око 20 километара) или се окупљају у унутрашњем дворишту, где је приступ дозвољен само њима и техничким сарадницима музеја.
Директор музеја Михаил Пиотровски је још пре неколико година рекао да је поставио лимит од педесет мачака, а да се сав „вишак“ дели добрим људима. Ипак, радници музеја кажу да понекад има и више мачака, јер неке свраћају у музеј само ради хране (чиније са сувом храном налазе се у скоро сваком углу), а затим одлазе својим мачјим послом. „Ако нам дође нека мачка са улице, ми је не терамо“.
Ми све сталне мачке у Ермитажу познајемо и препознајемо, кажу радници у подруму. „А неки сарадници их знају и по именима“. Велики црно-бели мачак Маврик чим чује своје име прекида састанак на степеништу са пегавом Шарлотком и снежнобелим Макаром. „Како леп домаћи мачак“, мази га једна запослена. „Зар не, Маврик?“
Подруми се налазе по читавом опсегу Зимског дворца. Већи део заузимају „радне зоне“, где се мачке слободно шетају и препуштене су саме себе. А један део је издвојен за Мачји дом.
„Овде се налазе мачке које су на лечењу или на дијети. Тако је, на пример, Женеви преписана специјална исхрана и како не би другима узимала храну, сместили смо је овде.“
Пре подрума пругаста Женева живела је са исто таквом пругастом Варјом код једне запослене Ермитажа, али када је газдарица умрла, рођацима мачке нису биле потребне. У музеју кажу да такве мачке покушавају што пре да удоме, јер су оне навикле на човека.
Пре него што их некоме поклоне вакцинишу их, а ако су старије од 7 месеци, онда их и стерилишу. Неке мачке које нису нашле власнике после подрума прелазе у мачји кафе „Република мачака“ недалеко од музеја. Основала га је 2011. године ветеринарка Ермитажа Ана Кондратјева, која је, узгред, однедавно и срећна власница мачка-пророка Ахила.
Ветеринарка Ермитажа Ана Кондратјева и Ахил
Александр Гальперин/Sputnik„Република мачака“ такође има свој празник. То је Дан петербуршких мачора и мачака, који се обележава одмах после Дана мачке Ермитажа. На један дан Коногвардејски булевар постаје КОТОгвардејски (кот на руском значи мачак) и препун је мачака најразличитијих врста. Ту се окупљају домаће мачке са својим власницима, али и професионални узгајивачи који приказују ретке расе, као и волонтери који мачкама и људима помажу да нађу једни друге.
Кафе „Република мачака“, Санкт Петербург
Александр Гальперин/SputnikМачак Димок је некада био обичан сиви луталица који је затим нашао своје људе, сликарку Ану и њеног момка, а данас мирно шета на повоцу и чак са власницима одлази на одмор. „Веома је заволео путовања, воли нове доживљаје. То је као и код људи, неко воли да комуницира, а неко да седи код куће и гледа телевизију“, кажу они.
Мачак Димок
Ана Сорокина
Мачка Лаки
Ана СорокинаТу се на рамену своје газдарице Јелизавете сместио и курилски бобтејл Лаки, а на пропланку најукуснију траву грицка бенгалски мачак Симба. Он је само наизглед страшан, а заправо све време осматра с ким то прича газдарица и да ли га довољно хвали.
Симба
Ана Сорокина„Идејни творац догађаја је заправо сликар Дмитриј Шагин из групе 'Митки' 2005. године“, каже прес-секретар „Републике мачака“ Олга Титович. „Мачке су симбол удобности, доброте, а оне су уз то и пругасте, а чланови стваралачке групе 'Митки' су такође на пруге, зато на прославу празника гости долазе у морнарским мајицама. Када је отворена 'Република мачака', преузели смо ову традицију и почели сваке године да славимо велики градски празник. Сматрамо да мачке повезују и спортисте и бизнисмене и уметнике, све људе.“
На самом догађају „Република“ не удомљава мачке, али саветује људима да промишљено приступе избору свог домаћег тигра. „Мачкама је потребан човек, а људима мачка. Ми смо зато нека врста агенције за упознавање“, каже Олга. „Јер када помажеш мачки, не зна се коме више помажеш, мачки или себи.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
