Од обичног песка до читавог замка: Како се у Русији мењао простор за дечију игру (ФОТОГРАФИЈЕ)

 Кемерово, 1986.

Кемерово, 1986.

Александар Пољаков/Sputnik
Дечија игралишта су у Русији доживела праву еволуцију. У великој мери се изглед простора за дечију игру мењао у зависности од политичког курса земље и архитектонске моде. Погледајте како је дечији кутак изгледао у царско доба, шта се променило у доба „социјалистичког реализма“ и како дечије игралиште изгледа данас.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Прва дечија игралишта у Русији нису била нимало налик на савремена. Прво, често је то био ограђени простор са мањом шупом и столом, тј. није било никаквих тобогана и љуљашки. Друго, игралишта су прављена за децу из сиромашних породица. И треће, могла су да уђу само унапред пријављена деца.

Прва игралишта су прављена у оквиру пројеката добротворних организација. На тај начин су градови покушавали да некако контролишу проблем делинквенције. Главна функција простора за игру била је педагошка, тако да нико није сагледавао потребу за тобоганима. Усред празног простора могао је да стоји само један сто са клупом и мања шупа за чување инвентара и играчака. На игралиштима су били ангажовани волонтери. Они су одржавали ред и радили са децом.

Дечије игралиште на ВСХВ, 1940.

Треба поменути још један важан детаљ: прва дечија игралишта су функционисала само у топлим периодима године, и прављена су у сиромашним насељима. Све у свему, више су личила на дечији вртић за социјално угрожене слојеве становништва.

Дечији градић, Сокољники, 1940.

После револуције су игралишта променила изглед јер су коришћена за „политичко васпитавање“. Близу зоне за игру могли су се видети упадљиви слогани о победи пролетаријата и светске револуције, или о томе да нема Бога и да су свештеници варалице. На игралиштима је дељена и храна са циљем да се деца привуку у што већем броју.

Дечији парк, љуљашка, Чељабинск, 1950-1963.

Када су се 1931. године појавиле норме ГТО (скраћеница од израза „готов к труду и обороне“, тј. спреман за рад и одбрану земље – тако се звао систем нормираног физичког васпитања становништва), игралишта су почела да личе на теретану, имала су вратила, разбоје и справе за одржавање равнотеже (понекад и на два нивоа).

На дечијем игралишту у Парку културе и одмора „Горки”, 1958.

Све је то у потпуности одражавало идеју о томе како совјетско дете треба да одраста, и како да стаса у јаку, политички мотивисану и неустрашиву личност.

Дечије игралиште у Нориљску, 1965.

Широм земље су објављивани зборници са цртежима и описима вртешки и тобогана (сваки објекат за игру је имао свој државни стандард), типских клупа, па чак и ограда. Игралишта су била отворена током целе године и прављена су у свим насељима, независно од животног стандарда становника, а такође у школама и парковима. Али је зато васпитача било све мање.

После Другог светског рата дизајн дечијих игралишта је попримио националне црте – љуљашке у облику петлова, конструкције у стилу дрвене архитектуре, цртеже јунака из народних песама.

1978. СССР. Хабаровск.

У доба развијеног „социјалистичког реализма“ постале су модерне металне силуете животиња или апстрактних фигура које су понекад биле високе и по неколико метара.

Дечјије игралиште у једном од стамбених насеља Вороњежа, 1975.

У јеку Хладног рата и освајања космоса апстракцијама су додати и мотиви ракета и космичких бродова. Свако совјетско дете је знало ко су Јуриј Гагарин и Валентина Терешкова.

Игралиште у једном од округа града Набережни Челни, 1973.

Све у свему, пројектовање дечијих игралишта је доживљавано као колективно стваралаштво. У почетку је било прилично тешко пронаћи конкретног аутора, а то је постало и немогуће у време масовне изградње типских стамбених зграда. Заједно са идентичним микрорејонима почело је „штанцовање“ идентичних дечијих игралишта. Више их нису пројектовале архитекте чија специјалност је био пејзаж, него локалне стамбене канцеларије, што се одразило и на изглед простора за дечију игру. Тренд је био да се тај изглед максимално поједностави и да се игралишта што мање разликују једна од других.

Алтајски крај. Барнаул, 1979.

Током 1990-их, после распада СССР-а, нова дечија игралишта скоро да нису ни прављена, и то је трајало десетак година. Деца су могла да користе само оно што је остало из позног совјетског периода. Због лоше економске ситуације многа таква игралишта су зарасла и зарђала. Типична слика дечијег игралишта из 1990-их и с почетка 2000-их су скоро иструлели тобогани и љуљашке које шкрипе, са сивом типском стамбеном зградом из Хрушчовљевог периода у позадини.

Благовешченск, 1989.

До нове прекретнице је дошло у другој половини 2000-их. Масовна изградња стамбених зграда утицала је и на изглед типичног простора за дечију игру. Сада се у великим градовима широм земље појављују савремена дечија игралишта од водоотпорне шперплоче. За њих су биле карактеристичне плава, жута, црвена и зелена боја. То су такође биле стандардизоване конструкције, јер их је све правила руска компанија која је држала монопол у овој области.

Дечије игралиште на ВДНХ.

Таква игралишта су прављена без обазирања на околну архитектуру и такође су прилично брзо пропадала. Али ипак су била много комфорнија и безбеднија од оних из позног совјетског периода. Безбедност совјетских игралишта је чак постала засебан мим:

Игралиште у Парку културе и одмора „Горки“.

Временом су се на унутрашњем тржишту појавиле и друге фирме, тако да су зоне за игру постале разноврсније и квалитетније. Сада су ауторизована дечија игралишта постала један од параметара конкуренције међу грађевинским фирмама и један од фактора коначног опредељења потенцијалних купаца. Њима се поново баве стручњаци и пројектни бирои.

Има и таквих савремених игралишта која личе на мали дечији град, са читавим системом тобогана, са трамполинама, стазом са препрекама и кулама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“