„Нежни мај“: Шокантна прича о првом совјетском дечачком бенду

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Московски стадион „Лужники“ је пун до последњег места. Стотине тинејџера у првим редовима док се чују речи „Лето је бајковити свет... <...> Лето је време љубави за нас“ скидају одећу и бацају је на сцену. Неко плаче, него љуби фотографију певача. На сцени 15-годишњи дечак из дома за напуштену децу пева дирљиве песме о тинејџерској љубави. Тече 1989. година. Наступа група „Нежни мај“ (Ласковый май).

Тако нешто се у Совјетском Савезу никада раније није десило: да дечачки бенд залуди целу нацију и постане комерцијално најуспешнији поп пројекат, чији успех нико до данас није поновио. Само те 1989. године група је одржала 2.500 наступа, по четири-пет дневно. Како је то уопште могуће? Још један парадокс „Нежног маја“.

23. јуна 2022. године фронтмен групе Јуриј Шатунов преминуо је од срчаног удара са само 48 година. Ово је истинита прича о музичкој групи која више подсећа на трагични извештај о експлоатацији деце.

Дечаци из сиротишта

Шатунову је било само 13 година када је 1989. године њему и још четворици тинејџера у дечјем дому у Оренбургу предложено да постану музичка група. На идеју да се дечаци окупе у дечачки бенд дошао је 21-годишњи вођа локалног музичког кружока и аутор песама Сергеј Кузњецов. Бенд је наступао на истом месту, на сцени оренбуршке школе-интерната бр.2.

Име „Нежни мај“ појавило се три месеца након оснивања групе на фестивалу аматерског стваралаштва дечјих домова. Када је требало да изађу на сцену и најаве свој наступ, нису имали име. „Тада смо узели речи из песме 'Лето'“ – причао је Кузњецов. „Жири је очекивао дечаке са краватама, а дечак је отпевао песму о љубави 'Топи се снег'. Избио је скандал и истерали су ме из интерната.“

Средином 80-их година, док су на Западу дечачки и девојачки бендови били на врхунцу, у СССР-у су тинејџери на сцени могли да певају можда само о томе колико воле домовину или како спасавају јадне псе луталице. Тинејџерске песме о љубави нису биле дозвољене на званичним јавним наступима. Таквим групама било је забрањено појављивање у концертним дворанама и на телевизији. „Пре нас на сцени се то још није десило: да тинејџер пева, али не о томе како је 'увек спреман да брани отаџбину', него о својим доживљајима и осећањима“, говорио је Кузњецов.

Једини начин да се пробију до слушалаца биле су музичке касете у сопственом издању, што је Кузњецов и учинио. Снимио је с дечацима албум „Беле руже“ помоћу два магнетофона и снимак однео... на железничку станицу. У фебруару 1988. године он се са касетама прошетао по киосцима на железничкој станици. Нико није хтео да купи, а затим продаје непрофесионално снимљен албум сирочића. Касету је узео само Кузњецовљев познаник, при чему је „посао“ залио коњаком.

У принципу на томе је могла и да се заврши прича о „Нежном мају“. Кузњецов је тада већ отпуштен из интерната, а Шатунов је по ко зна који пут побегао код рођака у Казахстан. Група се фактички распала. Међутим, два месеца касније за њу је сазнала читава земља. Тада се све променило.  

Групе-клонови и „рођак“ челног човека државе

Идеја са возовима је уродила плодом. Касете продате киоску на железничкој станици рашириле су се по читавом Совјетском Савезу захваљујући кондуктерима у возовима који су путницима пуштали „Нежни мај“. Једноставне песме о једноставним осећањима са једноставним мелодијама, комбинација тинејџерске естетике са романтиком и совјетском мелодрамом дирали су у срце чак и одрасле. Један од таквих путника у купеу воза који је од сапутника чуо „Нежни мај“ био је продуцент Андреј Разин (такође одрастао у сиротишту). У то време он је већ био продуцент успешног поп пројекта „Мираж“ (Илузија) и тражио је нове звезде. „Треба да узмем сирочиће“ - биле су његове мисли, како је касније признао.

После неког времена Разин је пронашао Кузњецова, а затим њега, као аутора песама, и све чланове групе, преселио у Москву.  

„4. јула 1988. године отишли смо у Москву и већ првог дана сам сазнао ствари због којих сам био скептичан“, присећао се Кузњецов. „Схватио сам да Разин, користећи наш снимак, већ неколико дана одржава концерте неког наводног 'Маја' у самом центру града – у парку Горког“.

У то доба није било никаквих закона који би регулисали концертну делатност и ауторска права. И поред свих страховања Кузњецов и дечаци су са московским продуцентом склопили уговор. Разин је, мада тога није био свестан, управо тада развио нови пројекат, притом модернизујући западни модел шоу бизниса. На врхунцу популарности групе он је основао неколико њених званичних састава (а постојао још велики број незваничних), који су одржавали концерте широм земље. Нешто касније је на исти начин продуцент Френк Фаријан почео да удваја и утраја саставе Boney M. Незахтевна публика – по правилу, тинејџери – само је допринела таквом тренду.

„Једном сам изашао на сцену и отпевао пола сата Шатуновљевим гласом. Мислите да је неко звиждао? Играли су, плесали, радовали се“, присећао се једном Разин у емисији Првог канала.

Како би издејствовао да се на централној телевизији емитује спот за песму „Беле руже“, која је била главни хит групе, он је лансирао неколико гласина. Једна од њих била да је Разин рођак тадашњег генералног секретара партије Михаила Горбачова. Као доказ је користио фотографију на којој се грли са будућим генералним секретаром поред аутомобила „Чајка“ из државног возног парка, с обзиром да је био такође родом из Ставропоља и фактички Горбачовљев комшија. Фотографија је начињена случајно за време једног сусрета Горбачова са земљацима. Али захваљујући томе за само неколико дана успео је да организује снимање на телевизији. А обезбедивши подршку Централног комитета Комсомола и Савеза писаца Белорусије, Разин је у Минску почео да издаје лист под „скромним“ називом „Нежни мај“, званично штампано гласило групе. Лист је био доступан чак и за претплату.

Контраст између сладуњавих песама о томе како у души младића мрзну беле руже и мирише ружичасто вече и прилично дрског понашања на сцени привлачио је фанове. Осим тога, тинејџери с краја 80-их у СССР-у и даље су на неки начин били „деца из интерната“, суочени са новом реалношћу, што их је приближавало оренбуршким дечацима. 

Разин је у интервјуима неуморно понављао: „Концепт пројекта је у једноставности, доступности и мелодичности“, а као „три кита“ на којима почива успех „Нежног маја“ он је навео изглед, умеће понашања на сцени и глас (управо таквим редоследом). Ипак, то није било све што је држало децу на окупу.

Шест концерата дневно

Петорица дечака које су Кузњецов и Разин извукли из оренбуршког интерната касније ће рећи да су „наставници“ с њима поступали строго и чак сурово. Концертна тарифа уметника у СССР-у у то време је износила 14 рубаља, док су чланови „Нежног маја“ добијали од 30 до 50 рубаља за један наступ. Али нису имали када да троше тај новац.

Већи део године група је свирала у просеку 5-6 концерата дневно, од 10 ујутро до касно у ноћ. Нису певали уживо, али, према речима продуцента, дечаци су одлично знали своје улоге. За све остало, као што је забава у слободно време и обично „детињство“, уопште нису имали времена.

За сваку грешку учесници групе су били кажњени: морали су бесплатно да одраде 20 концерата. Категорички им је било забрањено да пију, пуше, дрогирају се и имају сексуалне односе са обожаватељкама. Како је много година касније рекао Јуриј Шатунов, у договору са продуцентима била је, између осталог, и директорка интерната, званична старатељка Шатунова, која му је од почетка његове каријере на естради одузела личну карту под изговором да треба да му уради документа, и приморавала га да ради бесплатно. „Током две године радио сам за њу, певао на концертима“, признао је Шатунов у једној емисији. 

Лето 1991. године било је последње за ову дечачку групу. Кузњецов је од Разина тражио ауторски хонорар из извођење његових песма, али га је овај одбио. Због финансијског питања ужарила се атмосфера у бенду. Након што је групу напустио Кузњецов, Разин је још покушавао да привуче нове дечаке у „Нежни мај“, да изводе старе песме, али на зиму је из групе отишао најславнији њен члан, Јуриј Шатунов, и доста брзо је популарност „клонираних“ група почела да опада. Шатунов, који је тада имао 18 година, преселио се у Немачку да студира за дизајнера звука. 

Шта је било после

Група се распала на врхунцу популарности, успевши за време свог кратког постојања да прода 47 милиона карата. После њеног распада који се поклопио са распадом Совјетског Савеза, бивши музичари су пали у депресију и одали се алкохолу.

Један од солиста, Игор Игошин извршио је самоубиство, бацивши се са трећег спрата. Други, Максим Сухомлинов, почео је да се бави јувелирским бизнисом, али је убијен код Шатуновљеве зграде и умро је на његовим рукама (према једној верзији мета убица био је Шатунов). Бубњар Сергеј Серков радио је као истоваривач у хотелу „Славјанскаја“. Константин Пахомов, један од солиста, пева на свадбама. Гитариста Саша Прико свирао је у кафићу на железничкој станици у Нижњем Тагилу и умро 2020. од рака. Сергеј Кузњецов није добио ниједан спор за права на своје песме, има цирозу јетре и живи од инвалидске пензије.

Од свих који су имали везе са групом најбоље је прошао Јуриј Шатунов. У Немачкој је основао породицу, а 2009. кренуо на турнеју по градовима Русије са песмама „Нежног маја“. Према његовим речима, турнеја је добро прошлa, многи су долазили да га чују из носталгије.

2009. године такође се појавио играни филм „Нежни мај“, наводно заснован на биографији групе. Али Шатунов и продуцент филма Јефим Љубински су признали да је „реална прича о 'Нежном мају' доста сурова и прилично мрачна тако да гледаоци никада не би отишли у биоскоп да је гледају“ .

„Ако искомбинујемо три филма – 'Терминал', 'У ствари љубав' и 'Упознајте Џоа Блека' – у једну причу, добили бисмо реалну причу о групи 'Нежни мај', али чини ми се да ће то тешко некоме поћи за руком“, рекао је једном приликом Шатунов.