Ко су били тројица најуспешнијих руских војсковођа у Првом светском рату?

Russia Beyond (Јавно власништво)
Упркос томе што су руском армијом командовали изузетно талентовани генерали, они, ипак, нису успели да спасу земљу од тешког пораза.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Михаил Алексејев

„Увек сам врло високо ценио личност генерала Алексејева и мада смо се ретко сретали, сматрао сам га најистакнутијим нашим генералом, најобразованијим, најумнијим, најспремнијим за широки спектар војних задатака“, тврдио је командант Црноморске флоте Руске империје током Првог светског рата адмирал Александар Колчак.

На почетку светског ратног сукоба Михаил Васиљевич Алексејев био је на дужности начелника штаба Југозападног фронта. У периоду од августа до септембра 1914. године током Галицијске битке војска фронта нанела је Аустроугарској тежак пораз заузевши целу Галицију и део аустријске Пољске. Од тог ударца Аустријанци нису успели да се опораве све до краја рата.

Без обзира на то што су све ловорике припале команданту Југозападног фронта генералу Николају Иванову, управо је Алексејев био главни креатор победе. Иванов, по мишљењу Антона Деникина „није имао шира стратегијска знања... Али за начелника штаба имао је ген. М.В. Алексејев био је велики ауторитет у погледу стратегије и главни учесник у прелиминарној изради ратног плана на аустријском фронту... Практично предводник армије био је генерал Алексејев“.

У лето 1915. године Централне силе одлучивши да изведу Руску империју из рата, предузеле су против ње офанзиву великих размера. На крају претрпевши тежак пораз руске армије почеле су Велико повлачење у унутрашњост земље. Без обзира на озбиљан недостатак муниције и крајњи умор војника и официра, командант у то време Северозападног фронта генерал Алексејев успео је да реализује планско, организовано и што је најважније благовремено повлачење својих трупа, не дозволивши противнику да их одсече, нити опколи.

Николај Други је 18. августа 1915. године поставио Алексејева на место начелника Врховног штаба. Михаил Васиљевич ефикасно је руководио обновом и попуном исцрпљене војске и побољшањем њене техничке опремљености. Директно је учествовао у развоју једне од последњих успешних офанзива руске армије у Првом светском рату, такозваног Брусиловљевог продора на подручју Волина, Галиције и Буковине у лето 1916. године, окончаног тешким поразом немачких и аустријских трупа.

После Фебруарске револуције 1917. године и слома самодржавља Алексејев је постављен за врховног команданта, међутим, релативно брзо дошао је у сукоб са новом владом земље. Генерал је био одлучни противник „демократизације“ армије (укидања руководства једног човека) коју је власт иницирала са идејом да подигне борбени дух војника, а која је на крају довела до муњевитог распада оружаних снага. Све док је био на функцији (до 21. маја 1917. године) Михаил Васиљевич радио је на повратку у војску реда и дисциплине, међутим у томе није успео.

Алексеј Брусилов

У лето 1914. године у Галицијској бици Осма армија југозападног фронта поразивши аустроугарске трупе и заробивши двадесет хиљада војника продрла је 150 километара у дубину Галиције и заузела град Галич. На тако сјајан начин за команданта генерала Алексеја Алексејевича Брусилова почео је Први светски рат.

Бригу о војницима, њиховој исхрани и опреми, војсковођа је сматрао једном од својих најважнијих обавеза. Поред тога он никада није оклевао у примени сурових казнених мера када је то ситуација налагала.

У време катастрофалног „Великог повлачења“ године 1915. појавила се наредба Брусилова. „Према плашљивцима који напусте строј или се предају не треба имати милости. На оне који се предају треба отворити ватру из пушака, митраљеза и артиљерије, па и по цену прекида ватре по непријатељу. У погледу оних који се повлаче и беже дејствовати на исти начин, а по потреби не презати ни од опште егзекуције. Кукавицама међу нама нема места и они треба да буду истребљени“.

„Брусиловљев продор“ постао је круна каријере Алексеја Алексејевича, у пролеће 1916. године команданта југозападног фронта. Он је одлучио да пробије дубоко ешализовану одбрану аустроугарских трупа снажним ударима свих армија које су му биле на располагању истовремено на неколико сектора. Ошамућени противник губио се, не знајући у ком правцу да појача одбрану и усмери резерве.

Немци и Аустријанци изгубили су око 1,5 милиона људи који су били убијени, рањени, заробљени и нестали (губици Руса износили су око пола милиона људи). Они су били принуђени да хитно пребаце своје резерве са других фронтова што је олакшало положај Француза под Верданом и спасило италијанску војску од пораза код Трентина. Осим тога инспирисана успехом Брусилова Румунија је ушла у рат на страни Антанте.

„Замислите само, да су се у јулу Западни и Северни фронт обрушили свим снагама на Немце, били би без сумње сломљени, али само требало је обрушити се по угледу и на начин Југозападног фронта, а не на једном сектору сваког фронта“, јадао се у својим мемоарима Алексеј Алексејевич. „Југозападни фронт био је без сумње, најслабији, и очекивати од њега да буде прекретница у рату није било смислено. Добро је што је изненада добијени задатак вишеструко испунио... Свакако да сам југозападни фронт није могао да замени целу вишемилионску руску војску, окупљену на целом руском Западном фронту“.

22. маја 1917. године Алексеј Брусилов заменио је Михаила Алексејева на месту врховног команданта, међутим, он као и његов претходник није успео да направити чудо са распаднутом армијом. После неуспеха такозване Јунске офанзиве на његово место дошао је генерал Лавр Корнилов.

Николај Јуденич

29. децембра 1914. године Трећа армија Османске империје која је бројала 90 хиљада војника опколила је град Сарикамиш у Карској области (данас у Турској). Иза града простирао се пут који води директно у средиште руског Кавказа. Руска војска није била само малобројнија (60 хиљада) већ је остала и без руководећег кадра: команданта Кавкаске армије генерала Александра Мишлајевског ухватила је паника и он је брзо напустио град, препустивши своје војнике на милост и немилост судбини.

У том критичном тренутку иницијативу у своје руке преузима начелник штаба армије генерал Николај Јуденич, уједно и вршилац дужности команданта Другог туркестанског корпуса. Користећи то што су Турци почели да трпе велике губитке због смрзавања он је реорганизовао снаге које су му биле на располагању и прешао у велику контраофанзиву, окончану потпуним сломом противника. „Кавкаска војска на издисају била је спашена. Челична воља и несаломива енергија генерала Јуденича окренули су точак судбине“, одушевљено је писао војни историчар прве половине двадесетог века Антон Керсновски.

Неуспехом Дарданелске операције и евакуацијом савезничке војске са Галицијског полуострва крајем 1915. године Турци су добили могућност да се у потпуности сконцентришу на руски фронт. У поменутим околностима у том тренутку већ командант Кавкаске армије, Јуденич, је одлучио да буде бржи.

Почетком јануара руска војска ступила је у велику офанзиву, одбацивши противника који је веровао да зими никаквих борбених дејстава на том сектору фронта неће бити. Реорганизована и обновљена Трећа армија Османске империје поново је била поражена.

Турци су се повлачили према добро утврђеном граду Ерзуруму, који је блокирао пут у унутрашњост Мале Азије. У ноћи између 11. и 12. фебруара Јуденичеви војници у белој маскирној одећи тонући у снег и пробијајући се кроз огромне снежне падавине, прешли су у офанзиву. Како је нападаче у тим условима било врло тешко уочити, турска ватра била је прилично неделотворна. Непријатељ се повлачио под притиском руске војске која је заузимала утврђење за утврђењем, а ујутру 16. фебруара практично без борбе заузела стратешки важан Ерзурум.

„Његовој директној, савршено искреној и јединственој природи били су потпуно страни помпа и заступништво, а још више поза или реклама“, писао је генерал Борис Штејфон који је служио са Јуденичем. „Чак после Ерзурума, засењен славом и награђен Георгијевском звездом он није могао да савлада самог себе и оде у Штаб како би се представио Цару и захвалио на високој војној награди, мада није могао ни да не наслути да ће га у случају одласка у Штаб, тамо чекати генералско-ађутантски монограми. Убеђени монархиста, предано је служио свом Императору, не тражећи никакве награде и подстицаје“.

До Фебруарске револуције Кавкаска армија била је једна од борбено најспособнијих међу руским армијама. Јуденич је још неко време командовао армијама на Кавказу, али разишавши се са новом власти по питању тактике и стратегије врло брзо је смењен као особа која је „одбијала инструкције Привремене владе“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“