Позната руска сликарка Софија Јечина која већ дуже време живи у Београду говорила је за портал „Республика Сербская по-русски. Русија на српском“ (RS—RF.RU) о искуству пресељења и прихватања, као и љубави на први поглед према граду који је за њу постао истински извор надахнућа.
У Београду је почетком овог месеца отворена Софијина самостална изложба слика. Млада уметница већ је излагала у београдској галерији Laufer, Руском дому и Галерији 73, али и у Нишу, Крушевцу, Новом Саду, Сремским Карловцима, Пули, Требињу, Бањој Луци и Добоју.
Прошле године објављена је књига „Београд у плавом“ у којој су се нашле импресије и догодовштине ове уметнице у новој средини, илустроване њеним радовима. Она сада планира да сними филм о руској носталгији и љубави, али и о набоковљевској чежњи, као покушај да одговори на питања која постављамо сви ми емигранти.
Набоков је у емиграцији чезнуо не само буквално за Русијом, и чак не ни за Русијом из прошлости. Чезнуо је за измишљеном, својом Русијом коју је немогуће реконструисати на неком другом месту.
Постоје ситуације када човек одлази због невоље као Набоков. И у том случају је разумљиво зашто га обузима сета. Дешава се да човек одлази због љубави. Али постоје и људи који одлазе због мржње, пљујући у лице својој отаџбини. Такви људи немају љубави према Балкану, њима врло често недостаје чак елементарно поштовање туђе културе и историје. Шта би ти рекла новој генерацији емиграната која на Балкан не долази из љубави?
- Па, било би врло грубо с моје стране да кажем „одлазите“. То је моја прва реакција. Али гледам генерацију новопридошлих емиграната већ неколико месеци и примећујем добар тренд, они којима се Београд није свидео, већ су збрисали. Они који су просипали највише отрова по друштвеним мрежама и највише се жалили на то што овде нема Рафине кафе са лавандом, маркетплејса и уопште овде је средњи век и нико им не доноси сирнике за доручак, они су скоро сви отишли. И вратили су се, између осталог, и у Русију, узгред буди речено. Зато што им се није допало.
Београд вам или легне или не легне. Треба бити отворен и спреман на ту балканску импровизацију како би се ту пустило корење. А људи који долазе пуни агресије, мржње, они су у почетку затворени. То је, највероватније, један од разлога. Врло је чудно очекивати да ће ти у другом месту у које долазиш бити исто као што је било тамо негде, пре тога. Као пре неће бити нигде.
Шта желим да кажем новој генерацији емиграната? Опуштено. Смирено. Нико вас неће нападати, нико вас неће ружити, ако ви први не будете нападали.
- Постоји термин „наши људи“. „Наши“. То није просто Рус, или совјетски човек. То нису само људи из Заједнице независних држава, они су и у Израелу и Америци, у Риги и у Украјини. И понекад нису чак никакви корени потребни. Чим странац уради нешто „на наш начин“ одмах му говоримо „браво“. Наш човек“. Генерално, то није једноставно дефинисати. А притом као да сви знају ко је наш, а ко није. Дакле, Срби нису наши? Или су, ипак, наши?
- Наши, наравно! - одговара Јечина. - Срби! Срби, то су прве особе које су ми чим сам дошла помогле око неких ситница и рекле „ти више ниси сама“. И како могу да кажем да „нису наши“? Да, наравно да су наши, и то много више наши него многи други. Срби су спремни да скину све са себе и дају ти последње што имају, зато што знају шта значи бити у невољи. Све то што су преживели Југославија и Србија, страшно је, али они умеју да пруже подршку и помогну. И управо зато, Срби су „наши“.
Београд је увек прихватао људе са простора бивше Југославије. Увек све примао. Био на страни „културног јединства“, и без обзира на то што је национално питање у Србији актуелно, могу да кажем да је Београд увек био град укрштања различитих путева, интернационални град.
- Недавно је у Београду отворена твоја самостална изложба. Да ли би могла да је замислиш у неком другом месту? Постоји ли нека нарочита веза између твоје осећајности у том граду и онога што је оваплоћено у твојим радовима.
- Београд је моје надахнуће. И тачка. Масним словима. Београд је и моје 24 мачке у мом атељеу и мој атеље у згради с краја деветнаест века и све што се у непосредној околини догађа, и Каленић пијаца где су продавци на тезгама увек расположени за разговор са мном... Све што ме окружује то је Београд и чак када не сликам, инспирише ме и даје снагу да наставим да живим.
Када сам тек дошла овде, чини ми се да сам била потпуно други човек, много затворенија и депресивнија, и оно што увек прво кажем о Београду, јесте да је он за мене имао терапеутску улогу. Да је био синоним моје борбе са страховима и комплексима и да сам ту схватила да се може и другачије живети. Да се може грлити са својим комшијама, волети себе и свој изглед без обзира на то како изгледаш и може се бити срећан и када у џепу имаш само сто динара за кафу. За мене је то био врло дуг пут поимања ко сам и шта сам ја.
Наравно, ја нисам Српкиња, али прилично завидим Србима, зато што од раног детињства живе на тако дивном месту на коме их сви воле. Овде много воле децу, много воле животиње, просто много те воле, и што је за мене било највеће откриће, то је да је Београд град љубави и прихватања. У првој години мог живота у Београду нисам могла да схватим зашто ме воле. Коме ја могу да се допаднем? И корак по корак, полако, са сваким београдским пролећем, схватала сам, ко сам заправо ја и шта сам... И зато је Београд пре свега психотерапија.
Они тренуци у којима једноставно седиш са шољом кафе и немаш никаквих планова, нада, снова, немаш ничег сем те шоље кафе и људи око себе, и паса, и сунца, и светлости, далеко су важнији од дана када журиш на аутобус да стигнеш на посао.
Мислим да не бих преживела све то да нисам била овде. И када кажем да волим Београд, понављам, са терапеутске тачке гледишта, отварање старих рана је врло болно. Сећам се времена када сам ишла улицом и плакала. Боже, сада сам срећна и питам се зашто то и раније нисам могла да будем.
Београд није школска заљубљеност, то је зрело озбиљно осећање. Као што је писала Десанка Максимовић, „срећа је лепа само док се чека“, дакле оно што се развија.
Разговарала Алина Арсењева, ауторка Телеграм канала Балкански шпијун
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
