Ко је Софија Лебедева, руска лепотица из Нетфликсове серије „Викинзи: Валхала“?

Софија Лебедева

Софија Лебедева

Фото: Егор Комаров
Њен пут до славе није било лак. Сазнајте како је Лебедева постала најтраженија руска глумица у иностранству.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Софија Лебедева спада међу глумице којима су већи део живота говорили: „Никада нећеш бити тражена“. Ипак, управо то се десило. Са 28 година већ је играла у скоро педесет руских и страних пројеката. Ове зиме премијерно ће бити приказана два остварења у којима је учествовала: друга сезона Нетфликсове спиноф серије „Викинзи“ под називом „Викинзи: Валхала“ (догађаји у њој се одигравају 100 година после догађаја у оригиналној серији), и филм о настанку чувене видео-игре „Тетрис“ Џона С. Берда.

Софија је рођена у Обњинску у Калушкој области, првом научном граду Русије. Потиче из породице научних радника, што је снажно утицало на њен живот. Родитељи су јој предвиђали успех на истом пољу.

Одгајана је као дете разноврсних интересовања, похађала је локални позоришни студио и тренирала ритмичку гимнастику. Гимнастици је посветила десет година живота, али није кренула путем спортске каријере: „Нисам размишљала о професионалном спорту. Хвалили су ме, али моје предиспозиције ми не би омогућиле озбиљније успехе. Склона сам гојењу, и колико се сећам, тренер ми је увек говорила: Соња, треба смршати, смршати“, причала је Соња.

Док јој је позоришни студио у потпуности пријао. Редитељ Олег Демидов је у њој препознао таленат. Међутим, родитељи су се још увек надали да ће она кренути њиховим стопама, припремали су је за упис на Московски државни универзитет на факултет за глобалне процесе.

Када је завршила школу, петнаестогодишња Софија је имала довољно бодова да упише МГУ, али је ипак изабрала позоришну школу у престоници, коју је уписала из другог покушаја. „Када сам конкурисала у позоришну школу и нису ме пустили у други круг у Шчепкинској школи, питала сам: због чега? Шта не ваља? Рекли су ми да немам талента и да никад нећу постати глумица. Затим су ми за време школовања у позоришној школи говорили да имам необичан висок глас и да с таквим гласом нећу имати глумачку каријеру“, присећа се Софија. Али све то је у њој распалило жељу за успехом.

После школовања, добила је посао у позоришту и редовно наступала на сценама МХАТ, позоришта „Мајаковски“, Центра „Мејерхољд“ и других престоничких позоришта, играјући главне улоге. Али њено појављивање на филму сводило се на епизодне улоге у серијама и краткометражним филмовима.

Све се променило 2014. године, када је Софија Лебедева добила улогу у дугометражној ратној драми „А зоре су овде тихе“. За улогу је морала да се угоји 8 кила, да одсече бујну дугу кусу и да савлада страх од воде. У једној сцени, наиме, њена јунакиња тоне у мочвари. Ову сцену је снимала 20 пута, који су за њу били „право мучење“.

Посвећеност коју је показала у свом дебитантском филму донела је резултате: после тога редитељи су је запазили. Тада је одлучила да се не ограничава на руску кинематографију и ангажовала је агента из Енглеске. Већ 2018. године њен таленат су могли да виде гледаоци у иностранству. Софија је у британској серији „Мекмафија“ одиграла улогу девојке која је била у сексуалном ропству. Током припрема за ову улогу глумица се срела са жртвама насиља.

Ова сарадња са страном екипом превазишла је сва њена очекивања. Серија је освојила награду „Еми“ и Софија је на страном тржишту постала звезда у успону.

Док је снимала „Тетрис“, годину и по дана је провела у Глазгову – „аветињском граду“, како га памти Софија, јер су због рестрикција изазваних ковидом радили само супермаркети. Кастинг је прошла пославши self-tape (добијете сцену и сами је снимите камером).

Након тога је преко шест месеци снимала „Викинге“ у Ирској, играјући улогу „несаломиве“ Елене (Нетфликс не дозвољава да се више открије о овом лику). „Током рада на Викинзима имала сам свој тим, који ми је помагао у припремама. Њега су чинили историчар-консултант (сада добро познајем XII век), тренер за изговор, јер се у пројекту појављује велики број различитих акцената и дијалеката, као и девојка која се бави древном свакодневицом. Са њом сам дубински проучавала како се осећала жена у  XII веку, шта је телесно доживљавала, какав је био њен поглед на свет. Имала сам још много физичке припреме: јахање, борбене вештине“, каже она.

На снимање у иностранство увек са собом носи неколико малих цртежа од њене сестре и њене најбоље другарице која је слепа и глува, као и играчку коју је добила од маме. „Породица је један од мојих стубова. Моја мама је, након што је одгајила троје деце, стекла друго високо образовање са педесет две године. Школовала се за стилисту и костимографа и након тога почела да ради на филму. Веома сам поносна на њу. Често чујем од људи да је већ касно да остваре свој сан – никада није касно!“

Осим снимањима, Софија се бави савременим плесом, учи језике и воли активан одмор уз тенис и вожњу сноуборда. О приватном животу не воли да говори, тврдећи да је после неколико неуспелих веза одлучила да се усредсреди на каријеру.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“