„Bonjour, овде Жилијен из руске провинције“ – овако своје чланке почиње Жилијен Димонтје, наставник француског језика из Саратова на реци Волги. Стигао је овамо у оквиру студентског програма и одлучио да остане. А недавно је почео да води блог на руском језику о животу Француза у Русији.
Жилијен је рођен у малом граду у Бургундији, у централној Француској, а студирао је филологију. „Наш универзитет у Клермон Ферану имао је програм размене студената са Русијом. Мени су понудили Твер или Саратов. Изабрао сам Саратов и нисам зажалио“, каже Жилијен. Допао му се стари трговачки град са дрвеним племићким кућама и лепо уређеном обалом Волге.
Први пут је Русију посетио 2008. године, затим је одбранио дипломски рад у Француској и поново се вратио како би боље упознао руску културу и путовао по земљи. У Саратову предаје француски језик и овај град доживљава као други дом. Чак је на грудима истетовирао заставу Русије и грб Саратова.
Само по готово неприметном страном акценту може се наслутити да је странац.
„Не волим да привлачим пажњу на себе и трудим се да не говорим француски. Не осећам се пријатно ако ме људи гледају“, објашњава Жилијен.
Он нема проблема са руским језиком. Добро разуме и разговорни језик и уме писмено да се изражава (признаје, ипак, да му текстове за блог проверава једна пријатељица). Чак спонтано опсује на руском, ако не може да се сети неке речи.
Жилијен воли историју и политику, па осим грба Саратова има много тетоважа са руским и француским историјским личностима. Сматра да народи Русије и Француске имају много тога заједничког, посебно везано за догађаје с почетка XIX века. Један од његових текстова посвећен је љубави према породичним окупљањима која су популарна у обе земље.
Али управо у Русији Жилијен је први пут пробао необичне закуске и грицкалице као што су сушена риба и семенке. Чак је сам покушао да направи квас од црног хлеба.
Његов родни крај Бургундија познат је по сиревима и вину. У почетку је Жилијену била необична другачија култура испијања вина у Русији. За разлику од Француза, људи овде више воле полуслатка, а не сува вина, и било му је потребно доста времена да пронађе вино које му се допада.
Али зато му је неочекивано пријао укус медовухе, старинског слабоалкохолног пића на бази меда и квасца. „Сећам се како сам донео медовуху у Француску. Волим с другарима да играм фудбал и противницима сам понудио да пробају медовуху, рекавши да је то локално руско пиће. А она не удара у главу, него у ноге, па су се они тешко кретали по терену. Тада смо победили.“
Француз позитивно оцењује сиреве руске производње. „Нашао сам такав камамбер да ако би ми дали да га упоредим са француским не бих могао да их разликујем.“
„Постоји чувена шала Шарла де Гола – како управљати земљом у којој има 246 сорти сира? У Француској их заиста има веома много, али и у Русији постепено квалитет и понуда постају све бољи“, каже Жилијен.
„Често могу да прочитам да се у Русији људи не осмехују, али мени је то ближе него када су осмеси неискрени“, каже Жилијен.
Често стереотипи потичу од самих Руса, који гледају друге земље и кажу да је Русија за тужне људе. „А из неког разлога нико не каже да је, на пример, Јапан земља за тужне људе, мада се они тамо такође много не осмехују.“
Жилијен сматра да је током година које је провео овде и сам попримио особине Руса и нормално прихвата ствари које би у Француској биле необичне. На пример, неочекиване посете пријатеља.
„Сањам о томе да посетим све регионе Русије“, каже Жилијен. „Засад сам успео да одем у Краснојарск, Мурманск, Јекатеринбург, Тјумењ, Владикавказ, Владивосток, Тољати, Наљчик, Вороњеж, Уљановск, Астрахањ, Ижевск, Саранск, Казањ, Нижни Новгород, Волгоград, Сочи, Самару, Москву и Петербург.“
Каже да највише воли путовања возом. Истина, у почетку је као странац имао проблема са куповином карти за воз са француским пасошем (Жилијен нема руско држављанство). „Као већина Француза, имам три имена, а немам име по оцу. Па приликом контроле карти у возу чак траже да платим казну, јер није наведено име по оцу. А ја покушавам да им објасним да то није патроним, него друго име. Сада сам нашао решење, можда ће некоме затребати: када купујем карту на сајту, пишем сва имена у пољу за 'име', а наводим да немам име по оцу.“
Приликом недавног путовања Жилијен је одлучио да посети град у којем пребивалиште има његов сународник Жерар Депардје. То је Саранск, око 350 километара од Саратова. Чак је нашао кућу у којој је Депардје регистрован и хтео је да сврати тамо, али никог није било код куће, каже Жилијен. Ипак, није се разочарао, јер је у сваком случају уживао у путовању.
„Можда је чудно, али засад ми се највише допао Краснојарск, просто сам се заљубио у так град. Сви моји познаници кажу да сам имао среће да је током тих пет дана време било прелепо без смога од локалних фабрика. Само један дан је падала киша, а све остало време је било сунчано. Град је чист, сређен, пријатан, велики град и, наравном, природа око града је импресивна, посебно Краснојарски стубови“.
„Најстабилнији људи, како ми се учинило, живе у Мурманску. Али то је засад једини град на северу који сам посетио. Хтео бих још да видим Архангељск, Соловки, Карелију. Прошле године намеравао сам до посетим Нориљск. Другови ми кажу: 'шта ћеш тамо?' А мени је то занимљиво.“
„Живети на северу“
Приватна архиваЖилијен каже да често чује од самих Руса да немају где да путују, али он сматра да у земљи имају све: и шуме, и мора, и планине, има шта да се види.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
