Како се у Русији појавила „млечна кухиња“ за децу и шта је то заправо?

У руском законодавству не постоји појам „млечна кухиња“, али постоји гаранција квалитетне исхране трудница, дојиља и деце до три године старости. Првобитно су млечне кухиње настале још почетком 20. века у Санкт Петербургу, али управо у совјетско доба било их је буквално у сваком селу. Данас у Русији не постоји такав централизован систем и млечних кухиња нема свуда. Ипак, у многим регионима земље могу се и данас бесплатно добити пакети млечних производа или новчана компензација.

„Кап млека“

Прва млечна кухиња отворена је 1901. године при градском прихватилишту у Санкт Петербургу. Она није била намењена само за децу бескућнике, него и за ванбрачно рођену децу, као и за децу чије су мајке умрле на порођају (ту децу су могли да врате у породицу након навршених годину дана). Како би се снизила крајње висока смртност новорођенчади, посебно недоношчади, у прихватилишту је организована додатна прихрана.

Најпре се деци давало млеко набављено од дојиља, а затим се постепено прешло на кравље.  

Нешто касније, 1904. године, отворена је станица за припрему млека за новорођенчад, одакле се оно развозило по апотекама. Могле су да га добију мајке на основу потврде лекара. Овај систем је био познат под називом „кап млека“.

1912. године је и при Московском васпитном дому отворена „млечна соба“. Сваког дана тамо је припремано преко 2.000 тегли млека, а 1916. године чак 4.000. Укупно је у земљи функционисало око 40 „млечних соба“, што је, наравно, било врло мало.

После револуције 1917. године пракса млечне прихране почела је интензивно да се развија на државном нивоу.

Систем пунктова за поделу млечних производа

Раних совјетских година држава се борила против неухрањености како одраслих тако и деце, а посебно новорођенчади. Млечне кухиње су почеле да се отварају при прихватилиштима (после револуционарних догађаја у земљи је било много бескућника), као и у болницама.

Деца су од државе добијала млеко, кефир и сир.  

Током опсаде Лењинграда за време Другог светског рата деца су без обзира на узраст одлазила у млечну кухињу при поликлиници где су добијала млеко, каше и адаптиране млечне формуле.

После Другог светског рата млечне кухиње су почеле да се шире по читавој земљи. 1966. године Министарство здравља СССР-а је прописало оснивање млечних кухиња за новорођенчад. Најпре је бесплатна исхрана била предвиђена само за породице са више деце, али затим је она постала приступачна свој деци до годину дана старости.

Главна специфичност ових пунктова било је то што се све припремало на лицу места и издавало по рецепту, који је сваког месеца требало набавити строго одређеног дана, а затим још стајати у реду за производе. Кухиња је радила само ујутро, од 7 до 11. Ту су се делили производи донети право из фабрика за прераду млека. Рокови трајности били су врло кратки, дан или два. У дечјим млечним производима нису се смели користити конзерванси. Млеко и кефир су се делили у стакленим флашама, које је требало вратити наредног дана.

У млечним кухињама производи се нису продавали, могли су да се добију само на основу упута лекара. Рецепт који се добијао од лекара једном месечно требало је предати на пункту за издавање производа.

Где данас постоје млечне кухиње

Данас их нема у свим регионима Русије. Према Федералном закону „О основама заштите здравља грађана“, сваки регион самостално регулише начин на који ће обезбедити „адекватну исхрану“ трудницама, дојиљама и деци до три године старости преко специјалних пунктова.

У Москви, на пример, функционише преко 250 „пунктова за поделу млечних производа“. Тамо се више ништа не припрема, само се деле млечне формуле, воћни пиреи, каше, сокови од разних произвођача. Постоје пакети за децу (до 3 године, или до 7 година код породица са више деце), за труднице и дојиље. На пример, мајке у пакету могу добити витамине, новорођенчад млечне формуле, а деца од годину дана до три године старости сир и кефир. Како бисте редовно добијали производе, довољно је да само једном добијете потврду лекара, а затим сваког месеца наручите производе онлајн. Пакет за месец дана тежак је око 10 килограма.

Док је у Башкирији и Нижњем Новгороду „млечна кухиња“ предвиђена само за породице слабијег имовинског стања. Пакети су скромнији, али такође обухватају млечне формуле, млечне производе и каше. Ту спадају и специјализоване формуле, ако их препише лекар. У Јекатеринбургу су бесплатни млечни производи предвиђени само за децу до 8 месеци старости, а до три године само за сиромашне породице.

У Тјумењу млечних кухиња уопште нема, али имовински слабије породице могу добити једнократну помоћ за исхрану деце у висини од 10 хиљада рубаља (око 100 евра).

У Московској области такође нема млечних кухиња, али се може добити месечна новчана помоћ за исту сврху (максимално 1.000 рубаља месечно или око 10 евра).

У Самари нема бесплатних производа ни новчане помоћи за сврху исхране деце, али постоје млечне кухиње у којима се могу купити дечји млечни пакети по ценама просечним за регион. Млечни производи се праве на лицу места од природног млека. Сличан систем функционише и у Ростову на Дону.

Млечне кухиње су само једна од специјалних мера подршке породицама са децом у Русији. О другим мерама говорићемо у наредном чланку на ову тему.