Киви
Antagain/Getty Images
Сматра се да је домовина кивија Кина, научници га тако и називају: „кинеска актинидија“. Притом се, осим Кине, на списку највећих извозника овог извора витамина С налазе Италија, Нови Зеланд, Чиле, Грчка и Француска. У Русији се киви узгаја у Краснодарском крају и на Криму. А неколико врста мањег плода на Далеком истоку.
Куркума и шафран
Science Photo Library/Getty Images; Mr. Ilkin/Getty Images
На први поглед шафран и куркума (или такозвани „индијски шафран“) веома су далеко од руске кухиње. На свету су познатији индијски кашмирски шафран, шпански, ирански и марокански. Ипак, и куркума и шафран се успешно узгајају у јужним регионима Русије – на Кавказу и Криму. Притом у таквим количинама да их има довољно и за извоз.
Маракуја
Carina Darjan / 500px/Getty Images
Јужноамеричко воће са тамнољубичастом или жутом кором и слатком унутрашношћу воли топлу климу. У Русији одговарајуће услове маракуја је пронашла у Краснодарском крају. Овде маракуја може да расте чак и на отвореном. Према речима локалних узгајивача, плодови по величини и слаткоћи не заостају за тропским воћем. Истина, засад се сади на експерименталном нивоу, још није дошло до индустријског узгоја.
Амарант
fcafotodigital/Getty Images
Амарант или, како се још назива, „пшеница Астека“, интензивно се узгаја у земљама Јужне Америке, Кини, САД, неким земљама Африке и Европе. Занимљиво је да се амарант у Русији користио у кухињи и религијским обредима још од времена Старе Русије – тада је симболизовао снагу, напредак и бесмртност. Али у XVIII веку за време Петра I и под западним утицајем изгубио је на значају, уступивши у кулинарству место пшеници и пиринчу.
Интересовање за амарант поново се појавило у последњих двадесет година – сетили су га се као изузетно корисне намирнице. На срећу, клима у средњем појасу Русије, на југу Сибира и на Далеком истоку сасвим је погодна за узгој ове биљке. Ту он може да израсте и сазри за 90-120 топлих дана.
Артичока
LuVo/Getty Images
Ово је уобичајено поврће за европске земље, али у Русији засад није много распрострањено. При чему се не може рећи да је непознато. Како се прича, још Петар I је после своје посете Европи заволео артичоке и није хтео да седне за ручак ако их није било на трпези. У Русији се данас узгајају у домаћинствима претежно у Краснодарском крају.
Горка диња
Liudmila Chernetska/Getty Images
На југу Русије успешно се узгаја и егзотична лијана пореклом из тропских области Југоисточне Азије позната као горка диња. Такође се назива „индијски нар“, јер се под „крокодилском“ кожом крију зрна налик на зрна нара. По укусу подсећа на горкасту тикву, што ипак не смета да се од ње припремају укусна јела.
Папау дрво
hawk111/Getty Images
Азимина или папау дрво пореклом је из Северне Америке и за Русију остаје егзотика, мада ова биљка није захтевна при узгоју. Азимина са њеним крупним плодовима кремастог укуса расте на сиромашном земљишту и чак подноси хладноћу до -30°С. Зато је најсмелији баштовани саде и у Подмосковљу. Ипак, најбоље се осећа на црноморском приморју.
Јујуба
ranasu/Getty Images
Јујуба или кинеска урма, како се зове у народу, није љубитељ руске зиме. Најмање што јој је потребно је -15°С. Зато, мада се узгаја и на Далеком истоку и у Сибиру, најбоље приносе има на југу земље (у области Кубањ и на Северном Кавказу). Популарна је сорта из Централне и Северне Кине. Ова биљка није захтевна за узгој. Расте и на сиромашном тлу, зими не мора да се штити, саднице се саде на отвореном. Тако се добијају ситни, али слатки плодови.