Милан Јанковић „Чорба“ је рођен и одрастао на Косову и Метохији, буквално у кухињи породичног ресторана. Захваљујући породици касније му је кулинарство постало животна професија, али и својеврсни језик за споразумевање на међународном нивоу.
„Ја сам одрастао на Косову, у ресторану својих родитеља, и онда сам као мали већ почео да кувам са њима. Ми смо имали ресторан на Косову, и дан-данас га имамо и после рата, после свих тешких ствари који су десиле. И онда, у знак пажње према мојим родитељима и њихове велике љубави према нама, па су нам преко кувања и угоститељства обезбедили неки нормалан живот, хтео сам да наставим да се бавим тиме.
Приватна архива Милана Јанковића
И поред тога што су нам запалили ресторан на Косову за време рата, родитељи су наставили тиме да се баве. И онда сам ја стекао велику вољу и жељу да будем и ја један од великих кувара као што и мој отац“.
Милан као нико други познаје како изгледа живети у условима ванредног стања, без воде и струје. На том искуству се и заснива његова хуманитарна мисија. Овај младић већ неколико година одлази на кризна подручја у свету да припрема храну за децу чије детињство је тешко као што је било и његово.
„Ја сам кувао на Косову до неких 13-14 година. Касније сам уз помоћ искуства које сам стекао поред родитеља желео да кренем да се усавршавам широм света и да кувам у другим земљама. Кренуо сам у Црну Гору, па сам био на Блиском истоку, био сам у Чешкој, у Шведској, свугде сам кувао.
И онда сам осмислио своју емисију која се зове Gastro Hood, и кренуо сам да кувам за сиромашну децу широм света. Кувао сам прво на Косову за децу која нема струју, која живе ван модерног света. После тога био сам у Африци, кувао за њих тамо на улици, где немају ни струју ни воду. И углавном кувам у неким тешким, екстремним условима, где нема струје, а успем да спремим храну и за 50-60 деце. Уз помоћ своје технике, на ватри, где доносим намирнице са собом, са својим тимом који ми помаже, носимо тигање, палимо ватру и кувамо тако за људе широм света“.
Приватна архива Милана Јанковића
Милан је ове јесени боравио и у Русији. Могао је да оде у Москву или Санкт Петербург, па чак и на Руски север, али је за упознавање са Русијом изабрао Доњецк и Луганск. Тамо је боравио 10 дана.
„То је био мој први долазак у Русију. Мој први сусрет са Русијом у ствари је био на фронту.
Ја сам одувек био наклоњен Русима и Русији, и некако сам васпитан да су Руси наша браћа. Ја сам и неку песму направио која се зове ,,Давај, давај’’. То је иначе и мој највећи хит који броји преко 12 милиона прегледа на Јутубу. И на тај неки начин сам исто посветио пажњу Русима и снимио песму, и онда, кад сам кренуо да снимим ову емисију дошао сам на идеју да би стварно волео да обиђем Русију“.
Приватна архива Милана Јанковића
Он једноставно прича о своим утисцима са путовања: „То је Косово у модерном добу“.
„Пре свега ме је задивило што су деца срећна и насмејана иако су и дан-данас без струје у Луганску, тамо где им се често гаси струја. То ме је задивило да су они пуни ентузијазма, да воле да се друже, да су ме дочекали баш расположени, широко отворених руку, већ су знали неке моје песме. Сликали су се са мном, ја сам кувао за њих јела. Баш су ме изненадили тиме што су јако позитивни и што имају вољу за напредак.
Приватна архива Милана Јанковића
А што се тиче Доњецка, изненадило ми је то што људи, и поред тога што су доживели – и бомбардовање на пијацама и свуда около – и даље раде ствари које воле, и даље се баве и продајом домаћих производа, и даље суше рибу и покушавају на неки начин да живе као што су раније живели. А што се тиче војника, код њих ме је највише задивило то што су неуморни, и што су после напорне борбе свирали гитару са мном, певали су, кувао сам за њих и тако даље“.
Приватна архива Милана Јанковића
Милан каже да се кући вратио као богат човек и да је са путовања донео непроцењиве поклоне.
„Ја сам понео иконе и молитвенике из импровизоване цркве где се војници моле, то је скривена црква. Понео сам нову енергију за живот и закључак да ништа није страшно, да човек не се треба да се нервира и да живот је леп иако је тешко да ће брзо све проћи, али да је стварно живот леп и треба да ценимо оно што имамо“.
Он ће у децембру у Београду представити документарни филм посвећен овом путовању.
„У новом документарном филму који сам снимио о кувању и животу људи у Луганској и Доњецкој републици можете видети тренутно реално стање, како људи живе и како се боре и за шта се боре“, каже он.
Милан би хтео да у марту поново оде у Русију, али овога пута у Сочи, на Светски фестивал омладине 2024. Већ се пријавио за учешће.
„Ја сам се пријавио као српски уметник који ће да представља српске уметнике у Сочију 2024. на самиту светских уметника у Русији од 1. до 7. марта. Тамо ћу да репујем и да кувам, тако да ће то бити мој обилазак неког другог типа“.
На питање о чему данас размишља, какви су му планови и какве изазове очекује, Чорба остаје веран себи и својој мисији.
„Све ово што радим је ствар љубави. Хтео бих да једног дана у свету буде свуда љубав. И хтео бих да једног дана сви људи који се баве хуманитарним радом не размишљају о томе коме помажу него зашто помажу. И хтео бих да љубав буде широм света и да сви једемо здраво“.
Приватна архива Милана Јанковића