По улицама поларног Нориљска међу људима се некада шетала медведица. Слободно, без огрлице. Звала се Ајка. 1974. године је живела у обичном трособном стану редитеља Јурија Ледина, јела гриз с млеком, сама шапом отварала врата да изађе на терасу и људе сматрала за своју породицу.
Јуриј Ледин је за Ајку сазнао из телевизијске емисије. Рођена је у зоолошком врту у граду Николајеву. Мајка је одбила да је храни, па је медведић од 380 грама прешао под пуно старање људи. Ледин је одавно желео да сними филм о животу белих медведа и наговорио је руководство зоолошког врта да му дају Ајку.
Док није напунила пет месеци медведица је живела у његовом стану, заједно са његовом женом Људмилом и шестогодишњом ћерком Вероником. Ајка се хранила кашом од гриза (могла је да поједе до 12 флаша дневно), а затим су њеној исхрани додали рибу и месо. Ледин ју је водио са собом у шетњу по северном граду.
Филм о животу белих медведа читава породица Ледин снимила је на острву Чамп у архипелагу Земља Фрање Јосифа. Редитељ је желео да се Ајка спријатељи сa својим дивљим рођацима и остане да живи у природи. Међутим, за 6 месеци експедиције Ајка није нашла заједнички језик ни са једним медведом. На крају је постала главна јунакиња Лединовог филма, који је приказан 1975. године.
Породица Ледин се у Нориљск вратила са поодраслом, али и даље питомом медведицом. Била је тешка 300 килограма и није могла да се смести у стан. Берлински зоолошки врт је пристао да је прими. Растанак је био тежак. Како су касније причали сарадници зоолошког врта, Ајка је прва два дана непрекидно завијала. У Берлину је провела само годину дана. Погинула је тако што је пала са стене у ограђеном простору врта за медведе. Ледин је сматрао да је он крив за њену смрт, јер ју је прерано оставио.
У знак сећања на медведицу Ајку у Нориљску је име добио спортски комплекс. Испред њега је 2020. године подигнут и споменик питомој медведици.
Филм Јурија Ледина „Бели медвед“ (1975)