Историја ове симпатичне врсте почела је фебруару 1986. године у Ростову на Дону. Јелена Коваљова је једног дана, враћајући се кући, спасла маче које је мучила група дечака. Дала му је име Варвара.
Сергеj Величкин/ТАСС
Када је Варвара порасла, почела је да губи длаку. Никакви лекови нису помагали, а мачка се осећала добро и доживела је дубоку старост. Родила је мачиће чији је отац био европски краткодлаки мачак и који су били први донски сфинкси. Развојем врсте бавила се донски фелинолог Ирина Намикина, Јеленина познаница, којој је ова поклонила једно од Варвариних мачића по имену Чита.
Игор Руссак/Sputnik
Први мачићи рођени су са крзном, а длаку су изгубили за неколико месеци. Међутим, већ наредна генерација је била без длаке од рођења.
Главна специфичност ове расе, по којој се разликује од канадског сфинкса, је томе што је код ње бездлакост доминантни ген, а не рецесивни. Осим тога, донски сфинкс практично нема бркове.
Legion Media