ВОЖЊА РЕТРО ВОЗОМ

Врата немачког електровоза се отварају и пред вама је перон из XX века. Какво чудо! Кондуктери са класичним капама и у строгој униформи проверавају документа и позивају вас да седнете на своје место. Са стране воз посматра седи начелник, наслоњен на штап. Он гледа на сат, јер воз треба да крене сваког минута! 

По перону се шири густа пара и сакрива огромну црну парну локомотиву са правим котлом на угаљ која шишти. У њој су машиновођа и помоћник са грaшкама зноја по челу. Не може баш свако да барата тешким угљем у загрејаној кабини. 

Иза леђа допире звонко „У вагоне!“. Журно се успињете гвозденим степеницама и поново чаролија: изрезбарени намештај, раскошно обложени зидови од пода до плафона, симфонијска музика са звучника и врућ чај у порцеланским шољама са тацнама. Дуг звиждук и шиштање под ногама, воз се заљуљао и кренуо. Перон је потпуно прекривен густом паром, ништа се не види. Следећа станица – Рускеала!

Како се провозати ретро возом?

Полазимо из Санкт Петербурга, где лако можете доћи са свих страна.

Следећи циљ нам је Финска железничка станица код станице метроа „Трг Лењина“ (Площадь Ленина). Одатле неколико пута дневно саобраћају „Ласточке“ и други пролазни возови до Сортавале. У Сортавали преседамо у ретро воз. 

Проверите актуелни возни ред за „Ласточке“ и ретро воз „Рускеалски експрес“. По правилу, ретро воз од Сортавале до планинског парка Рускеала полази двапут дневно, али лети може бити и више полазака. 

Препоручујемо вам да унапред купите карте на сајту РЖД и изаберете места која вам више пријају: места у кафеу, купеу или другде. 

Дозволите себи пријатну замишљеност и искрену радозналост. Леонид Андрејев је записао: „За људе у вагону не постоји садашњост, проклета садашњост која у стиску држи мисао и у покрету руке – можда зато људи у вагону постају филозофи.“

А сада - Рускеала!

Мермерни копови Рускеале имају дугу историју, која почиње у XVIII веку. Тада је камен откривен и почео је жудно да се одвози у царски Петербург по току Неве и Ладоге. Четири врсте овдашњег камена украшавају Исакијевску и Петропавловску цркву, Таврически и Мермерни дворац, Римске фонтане Петерхофа и друге раскошне грађевине. У совјетско доба локални мермер се користио за украшавање неколико станица петербуршког метроа. 

Међутим, још крајем прошлог века италијански мајстори, позвани ради експлоатације копа разочарали су Русе и сами се разочарали. Површински слојеви стена били су сувише шупљикави и крти, а отпорност и поузданост рукеалског мермера нису били на највишем нивоу. То што мајстори у XVIII веку ову чињеницу нису знали данас ствара проблеме савременим рестаураторима. 

Зато су налазишта изузетно лепог пругастог камена постала магнет за љубитеље егзотичног фотографисања.