Ловозерски Саами, читачи поларне светлости

114 острва за медитацију: регион Ловозера и Сејдозера се налази изнад Поларног круга. Субарктичка клима је овде ублажена захваљујући утицају топле Голфске струје. Поларна ноћ траје 44 дана, а 61 дан траје Поларни дан. Извор: ИТАР-ТАСС.

114 острва за медитацију: регион Ловозера и Сејдозера се налази изнад Поларног круга. Субарктичка клима је овде ублажена захваљујући утицају топле Голфске струје. Поларна ноћ траје 44 дана, а 61 дан траје Поларни дан. Извор: ИТАР-ТАСС.

Припадници народа Саами, који живе на Колском полуострву на руском Крајњем Северу, гатају помоћу поларне светлости и једини су белци који и данас узгајају ирвасе. У Русији данас живи мање од две хиљаде представника овог угрофинског народа, а већина их је у Ловозеру, у Мурманској Области. Само овде се још може чути њихов језик, који тако необично одзвања у нашим ушима.

Ловозеро, острво Курга. Високи борови шкрипе док се љуљају и иглицама парају небо. Унаоколо мочваре, литице, пешчане обале... Брвнара на старом пристаништу купа се у мирисном шипражју бруснице и мочварне малине, а рибарски чамац недалеко одатле љуља се на таласима. Стигли смо на крај света. Мало даље, у јутарњој магли скрива се острво Чолма. Иза њега су Чорни и Кобрасуол. На територији Ловозера налази се 114 острва различите величине, и свако је на крају света. Највеће острво је Курга. Са језерима и бројним острвцима оно заузима површину од 7 km.

Мочварна малина. Фотографија из слободних извора.

Ловозеро и Сејдозеро налазе се у самом центру Колског полуострва и већ вековима су светиња за припаднике народа Саами. „Сејди“, или светилишта, протежу се дуж читаве обале Колских језера. Легенда каже да у њима почивају многе људске тајне и да их нипошто не треба уништити. Становници ових крајева и данас ту приносе жртве и доносе дарове. Литица Кујвчор, или другачије Кујва, главно је светилиште народа Саами на Колском полуострву. Огромна стена на овој литици има облик људске фигуре.

„То је Кујва-нојд, шаман који је отео лепотицу из народа Саами. А Сејдозеро је узело њене сузе“, прича водич Степан док у руци преврће грозд црвене рибизле.

Кујва је главни јунак саамских легенди у којима се појављује у различитим улогама: као шаман, или као зли чаробњак који је изгубио снагу, или као херој и заштитник. Ко год да је, стена са његовим контурама и данас представља светињу за становнике ових места. Стена је избраздана многобројним пукотинама и личи на људску фигуру.

Мада се Ловозеро и Сејдозеро налазе изнад Поларног круга, тундра је преплављена мирисима зреле мочварне малине и црвене рибизле чији су плодови исто тако слатки као и у јужнијим крајевима. Субарктичка клима је ублажена топлотом голфске струје. Овде Поларна ноћ траје 44 дана, а 61 дан траје Поларни дан.

Брање мочварних малина, риболов, узгој ирваса и лов – то су основна занимања житеља саамског села Ловозеро, основаног још крајем 16. века. Саами су једини белачки народ на свету који се бави узгојем ирваса. Некада су напасали своја стада дуж Финске и Норвешке, али формирање државних граница везало их је за одређену територију. На обали језера је 65 година радила прва станица у Русији за проучавање поларне светлости. Садашње Ловозеро, „престоницу руске Лапоније“, чине зграде из совјетског периода и сеоце које мештани у шали зову „Париз“.

Куће од опеке, разбацане и усамљене, једва се назиру у белој магли, и свака кућа као да се налази на крају света, као да иза ње, тамо у магли, нема више ничега. Уском улицом по испуцалом асфалту пролази младић светле косе у чизмама од јеленске коже. Његова атлетска фигура разгони беличасти дим.

„Прелепа Катрин“, народна песма народа Саами.

Ирвас је за Сааме и данас најважнија животиња: месо ирваса је њихово главно јело, од његове коже праве топлу одећу, обућу и торбе, од рогова сувенире и лековите мелеме. Главно предузеће у селу је јеленска задруга „Тундра“. Њени карактеристични торови су једна од овдашњих туристичких атракција. Ирваси се кољу у зимском периоду, између децембра и фебруара (нажалост, вегетаријанци би на северу помрли од глади) и тада се може пробати строганина (сирово месо које се смрзнуто сече на танке листиће). Управо одавде почињу екскурзије на популарне туристичке маршруте до Сејдозера, Ловозерских тундри и на сплаварење по рекама Курга, Сара и Цара.

Саами са Колског полуострва. Гравира према фотографији из 1871. године.

Велико интересовање за ова места не може се објаснити само лепотом природе, богатом националном културом или јединственим природним споменицима, већ и тиме што на Колско полуострво и дан-данас долазе авантуристи у потрази за Хиперборејом, митолошком земљом која је опевана у старогрчкој књижевности и омиљена је тема писаца научне фантастике.

„Прича се да су овде некада живели Хиперборејци. То је нешто као Атлантида. Долазили су научници и истраживали. Неки сумњају у то, а неки и верују. Они и не знају да сам ја Хиперборејац“, задовољно се смешка риболовац Аполинарије док се излежава у чамцу на пешчаној обали. „Сви смо ми овде Хиперборејци...“

Постоји претпоставка да су Хипербореја, Атлантида, Лемурија и Пацифија континенти који су потонули у водама светског океана приликом судара литосферних плоча. Неки сматрају да је пре леденог доба саамско Сејдозеро било центар хиперборејске цивилизације, а да су Саами потомци Хиперборејаца и чувари њиховог учења. На дну језера и у планинама се и данас налазе остаци древних здања и светилишта непознатог порекла.

У Ловозеро се може стићи авионом Москва-Мурманск (повратна карта кошта око 300 евра), а затим 190 km аутобусом или таксијем. Вожња таксијем кошта у просеку 70-100 евра.

У историјској науци се мит о Хиперборејцима сматра локалном варијантом утопијских представа о народима који живе на крају света“. Такве представе су карактеристичне за древне културе.

Жабе шушкају у трсци. Тамо у даљини, на другој страни језера, виде се светла са рибарских чамаца. Замишљамо како пловимо даље на север и стижемо у Хипербореју. У крви нам је да верујемо у оно што се не може доказати. Некада је на Колском полуострву цветао шаманизам, а данас су Саами већином православни, али и поред тога они веома поштују видаре.

Ловозеро на обали реке Вирме је последње насељено место. Иза њега су само тундре, мочваре, безбројна језера и станишта ирваса. Крај света се налази упрво овде, то потврђују и географија и народно предање. А ако он постоји још негде, можеш доказивати до миле воље – саамске легенде за то не знају.

Росијскаја газета. Сва права задржана.