Русија и Америка: поглед у дубину

Илустрација: Нијаз Карим.

Илустрација: Нијаз Карим.

Метрои Њујорка и Москве су легендарни. Ипак, један представља прљаву утробу града, а други чиста градска недра, раскошни микрокосмос. Изглед ова два витална система оваплоћује амерички и совјетски/руски поглед на свет и смисао мегаполиса.

Њујоршку подземну железницу су једном приликом назвали „портретом Доријана Греја“. Она то заиста и јесте. Путовање овом 385 километара дугом замршеном железницом несумњиво производи утисак као да пороци и лицемерје које скрива горњи град остављају неизбрисив траг на његову прљаву утробу. Њујоршка подземна железница је до те мере лишена сваке привлачности да се мора поменути неколико ретких изузетака.

Први човек који је показао наклоност према њујоршком метроу био је његов поносни творац, Аугуст Белмонт Млађи. Приликом отварања 1904. наредио је да се специјално за њега изгради лични вагон са „провидним зидовима“. Следећи „излив љубави“ десио се тек после 90 година: један младић, заљубљеник у оронулу подземну железницу, отео је воз и пет сати возио путнике који нису приметили да се дешава нешто неуобичајено.

Између та два бизарна догађаја овај транспортни систем је проводио прилично досадан живот обичне железничке мреже, и никада се заправо није прилагодио подземном свету. Њујоршка подземна железница непрестано покушава да изрони на светлост дана. Она пресеца подземље града попут шара на пачворк прекривачу, што ме подсећа на једну згодну руску пословицу: „Дугачак конац, лења девојка“.

„Разноликост и органска природа њујоршке железнице нападају сва човекова чула: задах урином натопљених платформи, пролази налик на замршена црева у утроби.“ Фотографија: Jens Karlsson / jenschapter3.

Пошто се 50 блокова крије под земљом, метро уз застрашујућу буку изненада израња на надвожњак не би ли удахнуо мало свежег ваздуха и подсетио свет да и он постоји. Али, то не мора да чини: подземна железница је толико близу површине да се непрестано чује напољу. Кроз грају масе, зујање полицијског хеликоптера и урлике сирена и труба, рика ове звери допире из гротла земље и прожима цео град.

Шине Њујоршког метроа. Фотографија: Ditzy Chic.

Разноликост и органска природа њујоршке железнице нападају сва човекова чула: задах урином натопљених платформи, пролази налик на замршена црева у утроби, опсцени графити на плочицама које прекривају зидове станица. Као што дрски пацови, луди проповедници, улични свирачи и скитнице добро знају – живот овде никада не спава.

Овај метро тесно је везан за градски живот, укључујући његову „социјалну перисталтику“ и животну средину: чак су и климатски услови овде увеличана слика и прилика њујоршке климе. Недостатак „деконтаминирајућег слоја“ земље, који би спречио утицај површинског света на подземни живот, намеће поређење са вероватно најфасцинантнијим системом подземног транспорта на свету: Московским метроом.

У Њујорку подземна железница не скреће посебно пажњу на себе. Она се ограничава на рупу у асфалту која директно води у утробу града. У Москви, с друге стране, подземна железница подразумева целокупан архитектонски ансамбл, који понекад личи на храм, а понекад на маузолеј. Путовање у доњи свет – из једног царства у друго – одвија се дугим, спорим покретним степеницама, које остављају ходочаснику довољно времена да се навикне на херметичну, самосвојну раскош.

Док у Њујорку метро изгледа лошије и од самих градских улица изнад њега, у Москви важи супротно: живот у подземљу је чистији, смиренији и отменији. Ово је сасвим разумљиво: Московски метро је у соба СССР-а, са свим својим станицама које саме по себи представљају уметничка дела, замишљен као микрокосмос, идеал коме цела земља тежи.

Станица „Комсомолска“ на Кружној линији Московског метроа. Извор: Getty Images/Fotobank.

Њујоршка подземна железница је утроба града, а Московски метро су његова недра. Док с једне стране Њујорчани силазе у метро из нужде, Московљани понекад готово невољно излазе из свог удобног подземља.

У Њујорку подземна железница не скреће посебно пажњу на себе. Она се ограничава на рупу у асфалту која директно води у утробу града. У Москви, с друге стране, подземна железница подразумева целокупан архитектонски ансамбл, који понекад личи на храм, а понекад на маузолеј.

Американци су номадски народ, досељеници на страној територији и пате од клаустрофобије. Имају отпор да зароне у дубину земље, а зазиру и од безопасних подвожњака који постоје у Старом свету. Американци су чак и на врхунцу Хладног рата радије градили склоништа у домаћем окружењу, у својим двориштима – далеко од „колективног пакла“ метроа.

Ова два система увек ће представљати две крајности пошто су поникли у различитим цивилизацијама. Није случајно што су два највећа хероја совјетског периода – рудар и космонаут – одвојени од површине планете Земље. Са друге стране, амерички идол – каубој на свом верном коњу – смеле подухвате може да изведе само стојећи чврсто на земљи са своје две (или четири) ноге.

Александар Генис је руско-амерички писац, радио-новинар и колумниста руског часописа „Известија“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.