Нова година и Божић у царском Петербургу

Становништво Санкт Петербурга, престонице Руске Империје, чинили су слојеви друштва који су били затворени у себе као касте у Индији. Годишњи ритам живота свих слојева (високог племства, фабричких радника, послуге, академских грађана, страних занатлија, сиротиње) укрштао се само неколико пута годишње. Такође, у Санкт Петербургу тог доба живео је и велики број странаца, углавном римокатоличке и протестантске вероисповести.

Божић

Божић је породични празник коме се највише радују деца. Сваки угледни часопис је уочи Божића објављивао божићне приче и стихове, у којима се готово увек јунак на чудесан начин спасава од невоље управо на овај празник.

Продавнице играчака су рекламирале лутке, друштвене и спортске игре, дечје пиштоље, кућице за лутке, минијатурни намештај, одело и кочије, радне моделе воденица и парних млинова, железничких пруга и аутомобила. Нови хит сезоне 1913. био је енглески дечји даљински телеграф, направљен по тадашњој најсавременијој технологији.

Ситнији чиновници и писари навелико су куповали „ужасне“ поклоне-смицалице за пријатеље, таште или рођаке, на пример, „бочицу парфема“ која од главе до пете испрска обичном водом онога ко скине поклопац, или шибице које се саме пале, цветни брош из кога искачу пајаци...

А како је изгледала божићна трпеза? То је могао бити ној који лежи на јајима: као тело му је служио кокосов орах, врат му је била банана, уместо главе мала јабука са избушеним „очима“, а језгро бадема уместо кљуна... Како је писало у тадашњим водичима, „ретко који житељ престонице на Божић нема на столу јаребицу или традиционалну гуску“. Све до Божића је трајао строги пост (додуше, у Санкт Петербургу је ретко ко постио по строгим правилима).

Свака породица која је држала до себе имала је божићну јелку. Тај обичај је преузет од Немаца, а у Санкт Петербургу се појавио 1830-их, да би се затим проширио на целу Русију. Управо из Немачке су уочи Божића масовно пристизали украси за јелке.

Играчке испод јелке су поклањане свој позваној деци, а слаткиши, оловни војници, воће и ораси са саме јелке дељени су као награда победницима у загонеткама, анаграмима и другим многобројним играма.

Породице су одлазиле на празнично богослужење, а по повратку је постављана трпеза са разноврсним посластицама и дељене су многобројне играчке које су чекале децу испод јелке.

Од јутра су у „пристојне“ станове долазила деца сиромашних суседа, честитала домаћинима празник, прослављала Христа и добијала поклоне – најчешће ситнину, по неколико копејака свакоме. Долазили су да честитају Божић и локални жандари, оџачари, звонари, ђубретари и радници парног купатила. Послуживани су вотком и свако би добио нешто новца.

У царској породици се Божић разликовао само по броју јелки (једна јелка за сваког члана породице) и тиме што су и деца давала поклоне одраслима, а не само одрасли деци. И наравно, поклони су били много скупљи (драгуљи, оружје, уметничке слике, порцелан).

Нова година

Нова година дуго није третирана као посебан празник – био је то обичан радни дан, као и сваки други. Додуше, по селима је било другачије: тамо се славио свети Василије Велики, који пада 1. јануара (по старом календару). Тај светитељ, епископ Кесарије, сматран је заштитником свиња и због тога се на Нову годину у целој Русији јела прасетина.

Почетком 20. века уобичајио се и одређени престонички новогодишњи ритуал, тј. постало је модерно да се 1. јануар обележава као некакав гранични датум, као време сумирања резултата.

Са друге стране, новогодишња ноћ је било време необузданог весеља градске омладине. Био је то леп осећај када се са петербуршке зимске лапавице уђе у ресторан или крчму. У Племићкој скупштини и Суворинском позоришту организоване су маскараде.

Од Божића до Богојављења

У Русији се посебно празнују и дани после Божића, који се зову „Свјатки“ (од 25. децембра до 6. јануара по старом, тј. од 7. до 19. јануара по новом календару).

Зимски распуст је трајао две недеље. За то време су на јавним местима постављане јелке и дељени су поклони ђацима градских школа. На празничним представама су паљене велике електричне јелке и дељени су бесплатни поклони деци до 10 година.

После Нове године је наступало време девојачких гатања. Наравно, девојке су погађале за кога ће се удати, па су у ту сврху давале петлу да кљуца зоб, или су топиле восак, спуштале у корито цедуље са именима потенцијалних младожења, гатале помоћу огледала...

Божићни период се завршавао верским свечаностима на Богојављење, 6. јануара (19. јануара по новом календару), када су православни хришћани масовно одлазили на „јордан“ (тако су се звала места на рекама, каналима и језерима, где се вршило богојављенско освећење воде). Из многих храмова су се литије кретале према води, где су се у леду специјално за овај обред правили отвори, а поред њих су подизане капеле. Тако се завршавао празнични период, познат у Русији као „Свјатки“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.