Андреј Рубљов, творац ликова небеске хармоније

Рођен под срећном звездом

Може се рећи да је Андреј Рубљов рођен под срећном звездом. Још за живота је постао чувен, помиње се у летописима и житијима светих, кнезови и манастири су наручивали да им слика иконе, радио је у Москви, Владимиру и Звенигороду. Ни после смрти није заборављен – слава Андреја Рубљова као првог руског иконописца трајала је вековима. Стоглави сабор (1551) прогласио је његове иконе еталоном за све иконописце.

Рубљова су веома ценили и старообредници, а колекционари су се трудили да набаве његова дела, јер је у њиховим очима он био оваплоћење канонског иконописа и древне побожности. Због тога је име иконописца-подвижника било еталон црквене уметности чак и у 19. веку, када се чинило да иконопис већ припада прошлости.

У совјетско доба је име Андреја Рубљова било симбол староруске културе. Одлуком УНЕСКО-а је 1960. организована светска прослава 600-годишњице рођења Андреја Рубљова. У Москви је отворен музеј староруске културе „Андреј Рубљов“, а његова дела, која се већином чувају у Третјаковској галерији, привукла су велику пажњу научника.

Зрно по зрно – житије

О Андреју Рубљову је написано мноштво књига и чланака, а његова дела су изучена до детаља. Међутим, ако се запитамо шта ми знамо о његовом животу, видећемо да су биографски подаци крајње оскудни, тако да се његово житије мора састављати буквално зрно по зрно.

Рођен је 1360-их. Тешко је прецизније одредити датум његовог рођења, док је датум његове смрти познат: 29. јануар 1430.

Андреј Рубљов осликава Спаски храм Андрониковог манастира (минијатура, крај 16. века).

То су била страшна времена. Татари су буквално жарили и палили Русијом: уништавали су градове, пљачкали храмове и манастире, и одводили људе у ропство. Уз све то, кнезови су непрекидно ратовали једни против других, претендујући на титулу великог кнеза. Епидемија куге је захватила Москву и Нижњи Новгород у два наврата: 1364. и 1366. Москва је 1365. била у пламену, 1368. се нашла на удару литванског кнеза Олгерда, а 1371. је у њој завладала глад.

Усред тог хаоса и пометњи растао је и васпитавао се будући творац ликова небеске хармоније. Нажалост, немамо никаквих података ни о његовим родитељима, ни о средини из које је потекао. Додуше, презиме може да укаже на неки траг. У то доба су презимена имали само људи високог рода. Поред тога, оно можда указује на наследни занат којим се бавио његов отац или неки даљи предак. Презиме Рубљов највероватније потиче од руског глагола „рубить“ („сећи“), или од речи „рубель“, како се називала дугачка мотка или ваљак за обраду коже.

Нема података ни о томе када је Андреј Рубљов почео да се бави иконописом, ни где и код кога је учио тај занат. Не знамо ништа ни о његовим првим радовима. Рубљов се први пут помиње у Летопису под 1405. годином, где се каже да је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича осликана Благовештенска саборна црква московског Кремља, и да ју је осликала група иконописаца на чијем челу су била три мајстора: Теофан Грк, старац Прохор из Городеца и црноризац Андреј Рубљов. Чињеница да је Рубљовљево име поменуто говори о томе да је он тада већ био врло поштован мајстор, а то што је његово име на трећем месту значи да је Андреј био најмлаћи међу поменутим иконописцима.

Рубљов је био црноризац, тј. монах. И име Андреј, по свему судећи, није добио на рођењу или крштењу, него на монашењу. Замонашио се највероватније у Тројицком манастиру, за време Никона Радоњешког, ученика и наследника преподобног Сергија Радоњешког. О томе постоје записи у рукописима из 18. века. Са Тројицким манастиром ће бити везани и многи радови Андреја Рубљова. Затим је живео у Спасо-Андрониковом манастиру, који је такође основао ученик светог Сергија, преподобни Андроник. У тој обитељи је он и умро.

Еталон црквене уметности

Други пут се име Андреја Рубљова помиње у Летопису под 1408. годином у вези са осликавањем Успенске саборне цркве у граду Владимиру. Рубљов је осликавао храм заједно са иконописцем Данилом Чорним, за кога се каже да је његов „пријатељ и сапосник“. Данил је такође био монах, можда Грк или Србин, о чему говори надимак Чорни (Црни, тј. тамнопути). Летописац помиње Данила на првом месту, што значи да је он по узрасту или чину био старији од Рубљова. Са њим ће бити повезан читав каснији живот Андреја Рубљова, до саме смрти.

Успенска саборна црква у граду Владимиру сматран је саборном црквом читаве Руске цркве, тако да је његово осликавање било одговоран посао. Храм је саграђен у 12. веку, али су му фреске уништене 1238, за време татарско-монголске најезде. Поново је осликан по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича.

Средином 1420-их Андреј Рубљов и Данил Чорни руководе радовима у храму Свете Тројице у Тројице-Сергијевом манастиру. Фреске нису сачуване, али је до нас дошао иконостас. За исти храм преподобни Андреј слика своју чувену икону „Света Тројица“, у којој је тринитарни догмат добио своје најузвишеније сликарско оваплоћење. Према Летопису, икону Свете Тројице наручио је Никон Радоњешки „за помен и похвалу преподобном Сергију“.

Универзални мајстор

Рубљову се приписују и минијатуре у књигама, на пример листови и вињете Хитровог јеванђеља. Староруски уметници су веома често илуминирали књиге. Преписивање и украшавање књига било је једно од најчешћих монашких послушања. И иначе је књишка култура староруских мајстора била изузетно висока, а штиво тадашњих монаха је било веома разноврсно. Андреј Рубљов је такође био посвећен књизи, врло начитан и веома образован за своје време.

Последње године Рубљовљевог живота везане су за Спасо-Андроников манастир. Нажалост, нису сачуване фреске Спаског храма које је он насликао.

Већ у 15. веку, одмах после смрти, преподобни Андреј-иконописац почиње да се поштује у Тројице-Сергијевом и Спасо-Андрониковом манастиру, где је монаховао. Руска православна црква је канонизовала Андреја Рубљова 1988.

Руски текст на порталу „Нескучный сад“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.