Велики руски Грк Теофан

Репродукција фреске „Пророк“ Теофана Грка (1378). Црква Преображења Господњег у Иљиној улици у Великом Новгороду. Извор: РИА „Новости“.

Репродукција фреске „Пророк“ Теофана Грка (1378). Црква Преображења Господњег у Иљиној улици у Великом Новгороду. Извор: РИА „Новости“.

Историја староруског сликарства (из периода пре 17. века) сачувала је само два велика имена. Једно од њих је Теофан Грк. Овај славни иконописац је сликао строге ликове светитеља, бавио се медитацијом и илустровао Јеванђеље. Његов поступак – брз, страствен и готово схематичан – био је у оштрој супротности са меким фигурама препуним детаља, какве срећемо на иконама руске школе, и на посматрача је остављао снажан емотиван утисак.

Руско сликарство је све до 17. века било искључио религиозно и претежно анонимно. Како би се удостојио да буде споменут у летописима и тако оставио трага у историји уметности, уметник је морао да поседује заиста изузетне способности. Историја староруског сликарства сачувала је само два велика имена – Андреј Рубљов и његов учитељ Теофан Грк.

Од Османлија до Словена

Иконописца Теофана у Русији су прозвали „Грк“ због његовог византијског порекла (византијска црква се у то време називала и „грчка“). Подаци о њему су малобројни - не зна се ни тачан датум његовог рођења ни смрти, ни место где је сахрањен, ни разлог због којег је дошао у Русију. У летописима се спомиње четири пута: 1377. „потписује“ цркву Преображења Господњег у Иљиној улици у Великом Новгороду, 1395. заједно са ученицима осликава московску цркву Рођења Богородице, 1399. ради у московској цркви арханђела Михаила и 1405. заједно са Андрејем Рубљовом и Прохором из Городца осликава цркву Благовести Московског кремља и прави за њу иконостас. Главни извор информација о њему је писмо чувеног руског писца Епифанија Премудрог, Теофановог савременика, његовом пријатељу преподобном Кирилу Белозјорском, датирано 1413. годином.

Епифаније у писму наводи да је пре доласка у Русију Теофан осликао велики број цркава „у Константина граду [Константинопољу], и у Халкидону, и у Галафи, и у Кафи [данас град Феодосија на Криму]“. Грк је, очигледно, већ као познат уметник, одлучио да напусти Византију, јер се у другој половини 14. века ослабела Империја, коју су са свих страна нападале Османлије, налазила у кризи која је убрзо довела до пада Константинопоља. Био је распрострањен обичај да се иконописци из Византије позивају за осликавање руских цркава. Летописци тако спомињу извесног Исакија Грка, који је пола века пре Теофана осликао један од новгородских храмова.

Према речима Епифанија Премудрог, Теофан Грк је био невероватно плодан уметник и током живота је радио у најмање четрдесет цркава. Међутим, од икона и фресака за које се са сигурношћу може тврдити да су његово дело до данас су се сачувале само фреске у новгородској цркви Преображења Господњег (Спаса Преображења) у Иљиној улици и иконе са иконостаса цркве Благовести Московског кремља. То је, ипак, сасвим довољно да бисмо схватили због чега је овај иконописац постао толико познат. Теофан је на руски терен пренео сасвим другачију иконописну традицију. Његов поступак – брз, страствен и готово схематичан – био је у оштрој супротности са меким фигурама препуним детаља, какве срећемо на иконама руске школе, и на посматрача је остављао снажан емотиван утисак.

На Епифанија Премудрог је најдубљи утисак оставио начин на који је Теофан радио: „Када је цртао или сликао, нико га није видео да гледа у узоре, како то чине неки наши иконописци који због сопствене тупости непрекидно у њих гледају, преносећи поглед тамо-амо, па не сликају толико бојама, колико гледају у узоре. А он, чини се, рукама слика лик, а притом стојећи, у непрекидном ходу, разговара са посетиоцима, док умом промишља оно високо и мудро, а оштрим разумним погледом разумну доброту гледа.“

Строги иконостас

Грк је исповедао исихизам – хришћанско учење које подразумева аскезу, понирање у унутрашњост душе, стапање са Богом и богоспознају, то јест, говорећи савременим језиком, медитацију. Веровао је да емотивно дејство иконе може да помогне у том процесу. Међутим, бог Теофана Грка није карактеристичан за руски православни поглед на свет. Једно од његових највећих дела сачувано до наших дана је фреска која приказује попрсје Спаса Пантократора у куполи цркве у Иљиној улици. Лик Христа је испуњен праведним гневом са којим је спреман да се обруши на сваког грешника. Строгост је главна црта Теофанових ликова. У њима нема топлине ни спокоја, који су карактеристични за сликарство Рубљова. Омиљени ликови његових фресака су строги, замишљени столпници и пустињаци.

Теофану Грку се приписују многа позната дела, како иконе, тако и фреске. Међу њима је и чувена двострана Донска икона Мајке Божје, пред којом се, по предању, Дмитриј Донски молио за победу у Куликовској бици. Она се данас налази у Третјаковској галерији. Такође се претпоставља да је он аутор Успења Мајке Божје (1380) и Преображења Господњег (1408).

Теофан није испуњавао само црквене, него и приватне поруџбине. Показао се и као изузетан илустратор и минијатуруста. Приписује му се израда једног од ремек-дела средњовековног рукописног наслеђа - Јеванђеља бољара Фјодора Кошке. Свака глава Јеванђеља је украшена необичним орнаментима и почиње иницијалима у облику различитих животиња.

Иако се већина дела Теофана Грка није сачувала до данас, његов утицај на руску културу је немерљив. Основао је сопствену школу иконописа, у којој је поникао велики број талентованих мајстора. Био је учитељ и ментор Андреја Рубљова. Он је први у руској историји на иконостас поставио фигуре светитеља у природној величини – у цркви Благовести Московског кремља.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: