Супруге писаца: заједно у љубави, стварању и смрти, 2. део

У првом делу текста о супругама великим руских писаца говорили смо о Софији Толстој, Ани Достојевској и Вери Набоковој. Њихова љубав према изузетним мужевима помогла им је да остану срећне и у најтежим животним искушењима. У другом делу текста представљамо још три супруге-хероја без којих руска књижевност не би била то што јесте: Надежду Мандељштам, Јелену Булгакову и Марину Малич.

Надежда Мандељштам

Фотографија из приватне колекције.
Од 80 година, колико је трајао њен живот, Надежда Хазина је са Осипом Мандељштамом провела скоро двадесет, све до 1938, када је велики песник страдао у логору код Владивостока.

Срели су се 1919. у Кијеву, у боемском кафеу, у који је Мандељштам случајно свратио. „Лако и безбрижно“, према њеним речима, тако је почела њихова веза. Како бележи Надежда, „још у то време обоје смо испољили две особине које смо сачували кроз цео живот — лакоћу и свест о предодређености“. Занос је, међутим, постао истинска љубав. Надежда је са истом „лакоћом“ с мужем делила његова лутања по Русији и вечиту беспарицу. Није га напустила ни када је у једно од њихових боравишта довео другу жену — песникињу у коју је једно време био заљубљен. Записивала је све што је стварао. Осип је певао и певушио своје стихове, као птица, а она је записивала — велике стихове, настале изван свакодневице, без извесности сутрашњег дана.

После смрти мужа она је свој живот посветила очувању његовог поетског наслеђа. Бојећи се претреса и конфискације рукописа, она је стотине његових песама и прозу учила напамет. Већина Мандељштамових песама објављена је само захваљујући њој.

Јелена Булгакова

Фотографија из приватне колекције.

Удовици Михаила Булгакова, којој је тада било 67 година, 1961. се обратио млади филолог који је проучавао стваралаштво њеног супруга. Јелена Сергејевна је најпре била неповерљива према младом човеку, али ускоро му је дала да прочита рукопис романа који је писац створио током последњих година живота. Тако је двадесет година после смрти Булгакова откривен роман „Мајстор и Маргарита“, који је постао једна од најпознатијих књига 20. века. Јелена, трећа и последња жена Булгакова, лично је на машини откуцала књигу коју јој је Булгаков диктирао. Осим тога, управо она је чувена „Маргарита“.

Био је то најсветлији живот какав само можете изабрати, најсрећнији.

Јелена Булгакова

Јелени је брак са Булгаковом такође био трећи по реду. Она је дошла код њега напустивши мужа, утицајног и богатог совјетског војног команданта, заменила је ситост и благостање за судбину жене писца у немилости. Иако је његову драму „Дани Турбиних“ веома волео Стаљин, од 1930. Булгакова престају да штампају, а његове комаде више не изводе. Покушавао је да напусти земљу, али су га сваки пут одбијали. Свој велики роман је створио знајући да за његовог живота он неће бити штампан. А Јелена је редиговала рукописе, преговарала са позориштима, извлачила хонораре — и водила детаљан дневник живота са писцем. „Ја чиним све што је у мојој моћи како се не би изгубио ниједан редак који је он написао. [...] То је циљ и смисао мог живота. Обећала сам му много тога пре смрти и верујем да ћу све остварити“, признала је у писму свом брату Јелена Сергејевна. Она је Булгакову „замењивала све, читаву земаљску куглу“, организујући удобну средину за стварање. Али главна заслуга Јелене Сергејевне је у томе што је она сачувала архиву Булгакова тако што је успела да на машини прекуца све његове рукописе. „Била је то брза, необично брза, барем са моје стране, љубав на цео живот“, говорила је Јелена Сергејевна.

Био је то тежак живот. Међутим, током година које су провели заједно, међу њима није дошло ни до једне свађе. Јелена је писала: „Иако је било црних тренутака, потпуно страшних, не туге, већ ужаса због неуспеха у књижевном животу, ако ми кажете да је наш, да је мој живот био трагичан, одговорићу вам: не! Ни једног тренутка. Био је то најсветлији живот какав само можете изабрати, најсрећнији...“

Марина Малич

На стиховима за децу Данила Хармса одрастао је низ поколења у Совјетском Савезу. А њихов аутор, песник и прозни писац, један од првих руских књижевника апсурда, ексцентрик и денди, умро је током Великог отаџбинског рата од глади у душевној болници у Лењинграду, за време Опсаде. За живота му није објављено ниједно дело које је написао „за одрасле“. Хармса је до његових последњих дана пратила његова супруга Марина Малич, чија је судбина једнако необична као и надреалистичне приче њеног мужа.

Марина Малич је 2002. умрла у САД у 90. години живота. Извор: d-harms.ru.

Ево како су се упознали: „Крај врата је стајао висок, необично одевен младић, који је на глави имао капу са шилтом. Носио је карирани сако, голферске панталоне и доколенице. У руци је имао тежак штап, а на прсту велики прстен“, сећа се Марина. Мање од годину дана после првог сусрета Марина и Данил су се венчали – без свадбене прославе, јер су новца имали једва довољно за живот.

Хармс је становао у половини собе у заједничком стану. Он је већ преживео хапшење и изгнанство, и био је на лошем гласу код власти. Престали су да му објављују књиге, али он је свакодневно радио – писао је за дечје часописе, бавио се превођењем. Марина и Данил су живели весело: дешавало се да се пробуде усред ноћи и да офарбају пећ у ружичасто или да по стану лове непостојеће пацове. Када су имали новца, посећивали су Филхармонију или су куповали вино и одлазили на пикник на острва. Код куће је Хармс жени свирао на хармонијуму (имао је апсолутан слух) и писао јој шаљиве стихове у којима ју је називао „Фефјуљка“.

У августу 1941. једна блиска познаница је поднела пријаву против Хармса. Ухапшен је 23. августа 1941. и послат у затворску психијатријску болницу. Психички болесници је требало да буду евакуисани из града под опсадом, али Хармс није дочекао одлазак: умро је од глади у фебруару 1942.

Марина је успела да се евакуише у провинцију, одакле су је Немци одвели на принудни рад у Немачку. Више није желела да се врати у Русију, јер совјетској власти није могла да опрости Данилову смрт. Живела је у Француској, а затим се преселила у Венецуелу, где је са трећим мужем отворила књижару.

Без Марине би много генерација руске деце остало без својих најомиљенијих песама. Наиме, после Хармсове смрти, када су Немци већ почели да бомбардују Лењинград, Марина Малич и њен пријатељ књижевник Јаков Друскин вратили су се у некадашњи песников стан, који су порушиле бомбе. Успели су да изнесу цео кофер рукописа, које је Друскин понео са собом приликом евакуације. Тако је Марина после мужевљеве смрти успела да спасе његова дела, која су у Русији објављена тек у време перестројке и која од тада спадају у класику руске књижевности.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“