Супруге писаца: заједно у љубави, стварању и смрти

Софија Толстој је преписала цео текст „Рата и мира“ седам пута. Извор: РИА „Новости“.

Софија Толстој је преписала цео текст „Рата и мира“ седам пута. Извор: РИА „Новости“.

Иза великих руских писаца стајале су њихове супруге, које су им често помагале на различите начине – као секретарице, књижевни агенти или преводиоци. Управо је љубав према изузетним мужевима помогла Софији Толстој, Ани Достојевској и Вери Набоковој да остану срећне и у најтежим животним искушењима.

Софија Толстој

Брак Софије Берс и грофа Лава Толстоја трајао је 48 година и, док је био складан, помогао му је да створи ремек-дела „Рат и мир“ и „Ана Карењина“. Венчали су се када је Толстој решио да напусти своје навике из младости. Истакнути писац, бранилац опкољеног Севастопоља, волео је пиће, коцку и жене. Све ово признао је Софији, уз обећање: „Нећу у нашој вароши бити ни са једном женом, можда само у ретким приликама, које нећу ни тражити, али ни спречавати“. Заиста духовито!

Софија је била изненађена немаштином коју је затекла на Толстојевом имању Јасна Пољана. Гроф није имао постељину, а посуђе је било старо и оштећено. Поред улоге супруге и мајке, Софија је преузела и обавезу да води економију овог сеоског поседа. Ипак, веома се радовала што вољеном супругу може да помаже у стваралачком раду.

Није била само домаћица, већ је за свог мужа радила као секретарица и агент, чак је и преписивала његове рукописе. Седам пута је преписала цео „Рат и мир“, а поред тога бавила се промоцијом Толстојевих романа, за шта је чак једном потражила савет и од удовице Достојевског. „Никада пре нисам осећао такву интелектуалну и моралну снагу, слободу и способност за стварање“ – писао је Толстој у срећним временима свог брачног живота.

Најтежи период брака настао је када је Толстој пред крају живота почео да развија сопствено филозофско учење. Још увек је супрузи писао дуга писма пуна љубави, иако је већ одбацивао систем вредности породичног живота и власништва. „Не знам у чему смо се разишли, али нисам имала снаге да следим његово учење“, писала је Софија. На крају, у наступу депресије, Толстој је одлутао са свог имања. Софија га је пронашла на малој железничкој станици где је лежао на самрти и убрзо преминуо. Решеност да заврши објављивање сабраних Толстојевих дела помогло је Софији да се избори с болом. „Надам се да ће људи благо судити о оној која је можда била сувише слаба да буде супруга генија и истински великог човека“, писала је она.

Ана Достојевска

Ана Достојевска је написала две биографске књиге о свом мужу - „Дневник Ане Достојевске“ (1867) и „Успомене Ане Достојевске“. Извор: РИА „Новости“.

Свега месец дана после првог сусрета Достојевски је запросио 20-огодишњу Ану Сниткину, која је радила као његов стенограф. Ово је био напоран месец – како би испунио уговор са издавачем, Ана му је помогла да за 25 дана заврши роман „Коцкар“ и тако задржи права на сва своја дела, која би иначе припала његовом похлепном издавачу. „Срце ми је био пуно сажаљења према Достојевском, који је преживео прави пакао у егзилу. Маштала само да помажем човеку чије сам романе толико волела“, писала је Ана у својим мемоарима. У њој је 45-огодишњи писац, већ лишен свих животних илузија, пронашао жену потпуно посвећену њему и његовом раду.

Попут многих својих ликова и Достојевски је био страствени коцкар. Пошто се оженио, морао је са породицом да бежи из Русије, јер су га зајмодавци тражили због дугова. Међутим, и у Европи је наставио да се коцка, па је повремено морао да у залог даје чак и хаљине и накит своје супруге. Ана је сматрала да је његова коцкарска страст болест, а не порок. Једном приликом дала му је и последњи новац који су имали, иако су у то време добили ћерку. Искреност овог поступка разоружала је Достојевског – схватио је да је Ана као особа „снажнија и дубља него што је мислио.“ Новац је прокоцкао, али је супрузи обећао две ствари: никада се више неће коцкати и учиниће је срећном женом. Оба обећања је испунио.

Достојевски је своје најзначајније романе написао уз помоћ Ане, своје сродне душе, која му је помагала радећи као секретарица. Када би јој диктирао текст, није могла да остане равнодушна према судбини књижевних ликова, чак је понекад и плакала. Током последњих година пишчевог живота најзад су успели да се изборе са новчаним проблемима, највећим делом захваљујући Ани која је преузела вођење породичних финансија. Његова смрт није угасила љубав коју је гајила према Достојевском. Потпуно се посветила објављивању његових дела и одржавању пишчевог музеја. Никада се није преудала, говорећи с иронијом: „За кога бих могла да се удам после Достојевског? Можда за Толстоја?“

Вера Набокова

После Набоковљеве смрти Вера је седела по шест сати дневно за писаћом машином преводећи његове романе. Извор: Getty Images / Fotobank.

Вера Слоним удала се 1925. у Берлину за Владимира Набокова, писца који је обећавао и чија поезија је већ тада била високо цењена. Ћерка јеврејског адвоката и син познатог руског политичара пребегли су из СССР-а, прво у Немачку, потом у Француску и САД. Њихов брак био је толико складан, да је то иритирало родбину Набокова – само је Вери у потпуности веровао, тако да је она писала издавачима и одговарала на позиве у његово име. Чак су и дневнике водили у истој свесци.

Набокови су се у јавности увек појављивали заједно. У току предавања о руској књижевности која је држао на Универзитету Корнел, Вера је увек седела поред мужа. Били су до те мере нераздвојни, да су почеле да круже гласине да Вера носи пиштољ у торбици, односно да има улогу мужевљевог телохранитеља. Пријатељи су причали и да Вера пише уместо њега, јер је увек седела за писаћом машином док Набоков никада није писао за столом. Радио је у купатилу, у кревету, на задњем седишту аутомобила. „Аутомобил је у Америци једино мирно место где нема промаје“, изјавио је Набоков. Вера је била и његов возач, често га је возила дубоко у шуму и тамо га остављала да пише у самоћи.


Супруге писаца: заједно у љубави, стварању и смрти, 2. део
У првом делу текста о супругама великим руских писаца говорили смо о Софији Толстој, Ани Достојевској и Вери Набоковој. Њихова љубав према изузетним мужевима помогла им је да остану срећне и у најтежим животним искушењима. У другом делу текста представљамо још три супруге-хероја без којих руска књижевност не би била то што јесте: Надежду Мандељштам, Јелену Булгакову и Марину Малич.

„Без супруге не бих написао ни једну књигу“, говорио је Набоков. Чињеница је да „Лолита“ можда никада не би била објављена да није било Вере која је из корпе за отпатке често вадила бачене рукописе. Обоје су страсно волели шах и ентомологију. Када су били на одмору у Италији, Набоков је случајно наишао на лептира ретке врсте. Према речима очевица, није потрчао за лептиром, већ је похитао да позове супругу како би могла да га посматра док мрежом хвата овог драгоценог инсекта.

У писмима пријатељима Вера се жалила да је веома тешко наговорити Владимира да направи паузу у раду. Међутим, после његове смрти она је то исто чинила – у осамдесетој години живота и до 6 сати дневно проводила је за писаћом машином, преводећи његове романе и редигујући преводе. Док је предавао на Корнелу свакако није носила пиштољ. Била је све време уз њега, јер је само њој Владимир могао слободно и речито да говори о руској књижевности. Њено присуство слушаоцима је давало прилику да буду сведоци пишчевих изванредних предавања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.