Три љубави Фјодора Достојевског

Фотографија: Ullsteinbild / Vostock-photo.

Фотографија: Ullsteinbild / Vostock-photo.

Прва љубав Фјодора Михаиловича Достојевског била је за њега као наставак затворске казне, с том разликом што је он ту казну трпео добровољно. Друга љубав је покривена велом тајне, и о њој се много нагађа. Трећа љубав је била она права и – доживотна.

Мучна љубав

Први пут се Достојевски заљубио по изласку из затвора. Он је једини руски писац 19. века који је био на робији. Тешка робија је трајала четири године, после чега је измучени Фјодор Михаилович као никада раније осећао потребу за женском топлином и саосећањем. На срећу или несрећу, управо у том тренутку се у његовом животу појавила Марија Дмитријевна Исајева. Та веза је била прилично тешка. Када су се упознали Марија Исајева је била удата за болешљивог ситног чиновника и имала је сина. После извесног времена Маријин муж се упокојио, и скромни писац, који практично није имао никакав извор прихода, запросио је Исајеву.

Марија Исајева. Фотографија: РИА „Новости“.

Међутим, вољена жена га је кушала и намучила га писмима са молбом да је посаветује за ког старијег и имућног човека да се уда. Ипак су се венчали, мада је Марија доживљавала Достојевског више као брата, него као мужа. Током заједничког живота нису успели да се прилагоде једно другом ни духовно, ни физички. Руски писац и публициста Марк Слоним у својој књизи „Три љубави Достојевског” пише: „Достојевски ју је волео због свих оних осећања која је Марија побудила у њему, због свега што је у њу уложио и што је било везано за њу, због свих патњи које му је нанела”. Марија је умрла 1864. године после дуже болести. Супружнике су до последњег дана везивале само патње које су наносили једно другом.

Исајева је касније послужила као прототип за лик Наташе у роману „Понижени и увређени”. То је жена која је истовремено и безгранично волела, и неподношљиво мучила вољену особу.

Спорна љубав

Аполинарија Суслова. Фотографија: РИА „Новости“.

Са младом и комуникативном Аполинаријом Сусловом Достојевски се упознао на једној књижевној вечери коју је он организовао. Он је тада имао 42 године, а она 22. Аполинарија је очигледно Фјодору Михаиловичу пружила оно што му је недостајало код Марије. Она није била кротка и нежна. Била је веома привлачна, али је имала врло незгодну нарав. Сам Достојевски, међутим, није могао пружити Аполинарији оно што је њој било потребно. Осим тога, био је у браку са Маријом. Аполинирија га је често остављала и везивала се за друге мушкарце. Када је Достојевском умрла прва жена, Суслова га је хладнокрвно обавестила да се неће удати за њега. Можда му је управо она нанела највећи бол у животу, али је свакако оставила и неизбрисив траг у његовој души. „Он би уздрхтао кад год би неко у његовом присуству изговорио њено име. Дописивао се са њом скривајући то од младе жене, и увек се враћао опису њеног лика у својим делима. Кроз сав преостали живот је пронео сећање на њену нежност и суровост, и увек је у дубини душе и тела остао веран овој заносној, бруталној, неверној и трагичној жени” – тако у својој уобразиљи довршава слику о овој вези руски писац Марк Слоним.

Суслова је оставила трага и у романима чувеног писца. Готово у сваком његовом делу могу се препознати обриси Аполинаријиног сложеног карактера. Нечег њеног има и у пожртвованој Дуњи („Злочин и казна”), и у страственој и неуравнотеженој Настасји Филиповној („Идиот”), и у поносној и нервозној Лизи („Зли дуси”), а најкомплетнији Аполинаријин одраз је Полина, главни лик романа „Коцкар”.

Права љубав

Ана Сниткина. Фотографија: РИА „Новости“.
Ана Григорјевна Сниткина помагала је Достојевском као стенографкиња док је писао роман „Коцкар”. Био је 25 година старији од своје будуће супруге. У почетку Достојевски није могао да јој запамти име, али рад на роману толико их је зближио да су убрзо по завршетку рукописа, 1867. године, ступили у брак и до краја живота су остали верни једно другом. Тако је роман „Коцкар” одиграо веома важну улогу у пишчевом животу. У њему је Достојевски за главну јунакињу изабрао препознатљиви лик вољене Аполинарије, стварао га је са још свежим сећањем на вољену покојну супругу Марију, а диктирао га будућој вољеној супрузи Ани.

У браку са Аном Григорјевном Достојевски је стекао стабилност која му је толико недостајала, и осетио је чврсто тло под ногама. Ана је била најсрећнија када јој је омиљени писац и вољени муж диктирао своје бесмртне романе директно у перо. После годину дана брака Фјодор и Ана су добили ћерку, коју је писац волео свим срцем. Међутим, ускоро их је задесила страшна трагедија – мала Соња је умрла. Касније им је умро и трогодишњи син Алексеј. Фјодора Михаиловича је још четири године мучила коцкарска страст, док коначно није чврсто обећао својој супрузи да се више неће коцкати, и одржао је реч. За 14 година брака са Достојевским Ана је много пропатила и претрпела многе невоље, али се никада није жалила на судбину и била је свом душом одана своме великом мужу до његове, а затим и до своје смрти.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“