Четири легендарна филма Никите Михалкова

РОБИЊА ЉУБАВИ, 1975

Једно од првих успешних редитељских остварења Никите Михалкова је драма о звезди немог филма. Она заједно са филмском екипом напушта Москву коју су заузели бољшевици и одлази на снимање на обали Црног мора у нади да ће се кошмар револуције ускоро окончати. Филм верно приказује атмосферу илузија које су владале у интелектуалним круговима и које су се распршиле у судару са суровом реалношћу. Са дубоком иронијом Михалков реконструише апсурд „стваралачког процеса”, ефектно импровизујући сцене снимања страствене салонске мелодраме. Управо у „Робињи љубави” први пут се појављују неке теме и стваралачки поступци карактеристични за Михалкова: носталгија за изгубљеним вредностима руске интелигенције и богато приказивање детаља из свакодневице прошлих времена. Јунакиња филма се заљубљује у филмског сниматеља, за којег се испоставља да је бољшевик-илегалац. Филм је снимљен средином 70-их година прошлог века. У складу са тадашњим трендом, јунакиња на крају филма има прилику да се увери у чистоту и племенитост бољшевистичких идеја. Белогардејцима који пред њеним очима убијају њеног вољеног она се обраћа очајничким узвиком: „Ви сте звери, господо!” Публика у Совјетском Савезу филм је дочекала са одушевљењем, у Техерану је освојио награду за режију, критичари из Њујорка и Лос Анђелеса су га високо оценили и добио је највишу награду америчке филмске организације National Board of Review.

НЕДОВРШЕНИ КОМАД ЗА МЕХАНИЧКИ ПИЈАНИНО, 1977

Ово је једна од најбољих екранизација Чеховљевих дела. Основу филма чини мало позната Чеховљева драма „Платонов”, допуњена мотивима из неколико приповедака овог писца. Аутор са благим хумором, гротескно али и носталгично, преноси Чеховљеве мисли о испразности и јаловости алтруистичких тежњи интелектуалаца и о провалији која дели „прост народ” од оних који радо говоре о његовој тешкој судбини. Јунак филма је некада био опседнут мишљу да служи људима, да им приближи и представи оно што је разумно, добро и вечно, а сада тешко пати због краха својих младалачких снова и сагледавања сопствене ништавности, и размишља о самоубиству. У овом филму се на искрен и уверљив начин појављује лајт-мотив по којем је Михалков познао препознатљив: лепота и поетичност живљења руских спахија. Филм је освојио велики број међународних награда, међу којима су „Златна шкољка” на фестивалу у Сан Себастијану, „Златни Хуго”на фестивалу у Чикагу и награда  David di Donatello у Италији.

ЦРНЕ ОЧИ, 1987

Ово је најпознатији Михалковљев филм ван граница Русије. У њему се редитељ поново окреће Чехову. Овај пут се ради о чувеној Чеховљевој новели „Дама с псетанцетом” која описује случајан сусрет успешног службеника московске банке и удате жене из провинције у приморском граду, њихову изненадну љубав, која се претвара у трагичан сукоб страсти и породичне дужности. Михалков је овај филм снимио у копродукцији са Италијанима, очигледно се обраћајући публици широм света. Главну улогу је поверио познатом италијанском глумцу Марчелу Мастројанију, а радња је делимично пренета у Италију, где и долази до судбоносног сусрета италијанског бонвивана са лепом Рускињом. Пошто је тачно одредио којој публици је филм намењен, Михалков је у њему употребио максималну количину популарних легенди о загонетном руском карактеру. Филм је богато испуњен руском егзотиком и циганским романсама. Редитељева процена се показала као тачна: овај филм је у иностранству доживео велики успех. Мастројани је у Кану добио награду за најбољу мушку улогу и номинован је за „Оскара”. Његов глумачки дует са руском глумицом Јеленом Сафоновом освојио је награду David di Donatello, а филм је номинован и за „Златни глобус”.

ВАРЉИВО СУНЦЕ, 1994

Најуспешнији филм у трилогији филмова о судбини команданта дивизије Котова (игра га Михалков), убеђеног комунисте, који је уживао Стаљинову наклоност, али је уочи рата, као и многи љубимци овог диктатора, био ухапшен. То је филм о моралним дилемама, са којима су се у Стаљиново доба сви суочавали, о подмуклости тираније, о опасном двоструком смислу који носи свака ситуација и свака невина изјава. Овај филм говори о томе како су чак и највиђенији људи у Совјетском Савезу у једном тренутку могли да нестану у логорима, и о томе како човек, растајући се од породице на кратко време, може више никада да је не види.

Руска филмска историја у Београду

„Варљиво сунце” представља највиши домет Михалковљевог талента. То је препознао и жири Канског фестивала на којем је филм освојио гран-при, као и Америчка филмска академија која му је доделила награду „Оскар” у категорији „Најбољи филм ван енглеског говорног подручја”. Британски драматург Peter Flannery је по мотивима „Варљивог сунца” написао позоришни комад који је 2009. премијерно изведен у Лондону.

Росијскаја газета. Сва права задржана.