1. „Бићу ту“, Владан Јочић – 71,07 (1,07+50+20)
2. „Поновно путовање у Русију“, Данило Јокановић – 70,81 (0,81+20+50)
3. „Достојевски није умро, само се разболео од непролазности“, Лана Јекнић – 60,54 (30,54 гласова читалаца, +30 гласова Филолошког факултета)
4. „Где иде козачка душа“, Јована Михаила Утвић - 35, 01 (победник отвореног гласања на нашем сајту)
5. „Седам дана војника Грише“, Драгана Мрђа – 30 (поена „Руске речи“)
6. „Снева душа о Русији", Ивана Радовановић - 18,46
7. „Руска песма", Милица Бијелић - 12,62
8. „Вожња лифтом", Светлана Ољачић Гавриловић - 0,82
9. „Сибир", Бобан Хрвач - 0,24
10. „Матрјошка", Ђурђина Исић - 0,1
Захваљујемо се још једном свима на учешћу! Победнике ћемо у најскорије време обавестити где ће и како бити организована додела награда.
Ваша „Руска реч“!
Шубара, бабушке,
Воз и самовар,
Мишка, мед и крушке,
Сабља,
Крст и цар.
Степа, боршч и балет,
Војска, стројев ход,
Петроград и галеб,
Невом плови брод.
Брада, кожух, скаска,
Чизмице и лов,
Матрона Московска,
Позлаћени кров.
Булгаков, Чајковски,
Ростов, Лав и Ана,
Пушкин, Белов, Вронски
И Јасна Пољана.
Старац, књига, сова,
Небо, Учитељ,
Фреска, руска слова,
Христос Спаситељ.
Милица Бијелић
Када козак слави,
све мирише на њихове
беле кошуље,
дуван се пуши,
зној се од плеса разлива,
руке огрубеле од сабље
свирају балалајку
и свака песма бива
веселија од друге.
Јуначке руке
жицама причају бајку
о три козака у пољима,
са шубарама,
на коњима.
Када козак плаче
и цар ћути...
Време се мути,
у степи земља пуца,
тло се под ногама тресе,
злато поцрни,
ране се отворе саме
и вода пресуши.
Када козак плаче,
када козак понекад плаче,
све се руши.
Када козак умире,
тада плачу и исток,
и север, и запад, и југ,
и птице у степи, сви!
Сви сем њега...
Плачу сабље, пушке,
река, поље, врба, оскоруша...
Њему... Њему је рано да плаче.
Плакаће испод земље
кад се смрзне Дон.
Где ли иде козачка душа?
Јована Михаила Утвић
Ево ме Русијо, после много лета!
Стигао сам, напокон – ко са краја света, –
путујући дуго, ноћима, данима...
Ал то што сам дошао – никог не занима.
Верово сам да ће сви одмах видети
како моје срце изнад Москве светли,
надао се да ћу чим из воза ступим
око себе пола Русије да скупим...
Из гужве перона излазим полако,
идем тротоаром, скоро бих заплако.
Таман кад помислих да сам сасвим сам
иза првог угла појави се – Мандељштам.
Данило Јокановић
Могу ли да ти шапнем
жељна сам твојих пространих улица
и твојих дугих снежних зима
могу ли да ти се поверим
тамо неког нестварног за мене има.
Могу ли да ти затражим
Каспијска јутра снена
могу ли да ти затражим
календар будућих успомена.
Могу ли да те замолим
за поглед са Кавказа
или да урежем стопала своја
на нитима твојих стаза.
Могу ли да ти шапнем
жељна сам загрљаја меког
и тог бистрог погледа који ме буди
могу ли да те замолим
да подсетиш Козака мог да ме пољуби.
Ивана Радовановић
Амур је то подне био миран
А Харбин далеко
Барем по српским мерилима за растојање
Било је то једно бескрајно поље пиринча
Двоглави орао и пар ћириличних слова
Очекивана питања
Зачуђена граничарка
Чинило ми се да сам те упознао у Благовешченску
Да смо се нашли код Лењиновог споменика
И продужили пут кеја
Да смо се туширали хладном водом у јулу
Негде у некој хрушчовци у Бјелогорску
И да је Кина била само изговор
Мени твој језик није матерњи
Иако често маштам о кефиру и сметани
А видео сам мало
Не сећам се Кремља
О саборима сам сазнао из књига
Родитељи тврде да смо посетили Сергијев Посад
Сећам се сладоледа
Полароида и смене страже
Врапчевих Брда
Станице Академическаја
Колико сутра бих те повео у Петербург
Волео бих да прокрстаримо Невом
Попијемо по коју Балтику и прошетамо до Спаса на крви
Волео бих да сад слушамо Земфиру и Пјатницу
И зуримо у тапете
Волео бих да Софијски храм у Харбину није претворен у музеј
И да је Далеки Исток нешто ближе
Волео бих да сам Рус
Овако сам половичан
Хибрид
Темпирана бомба
Руска крајност и српски црни хумор
Боравим негде
Између онога што си прочитала о нама и оног што очекујеш
Бићу ту
Али чим нањушим јутро
Побегнем као Гогољев нос у Домановићеву Страдију
Маскиран ружама
Добром вољом
И преведеним српским конструкцијама
Знам да није довољно
Што бисте ви Руси рекли качим резанце на уши
Прежвакане заобилазнице
Из навике избегавам свечанe речи
А довољно је рећи да ми недостајеш
Владан Јочић
У једној стрмој улици у Београду, улици која се налази у самом центру града и данас стоји кућа са четири спрата и поткровљем. Сазидана између два рата, почетком двадесетих година прошлог века, поседовала је неколико раскошних апартмана за издавање. У поткровљу је била шћућурена једна гарсоњера за самце скромнијих платежних могућности. Становати у тој улици и у тој кући значило је имати углед и престиж у друштву тог времена.
У тој и таквој кући, апартман на првом спрату изнајмили су Владимир и Лидија, муж и жена, емигранти из Русије. Лидија је говорила да они нису емигранти већ избеглице зато што нису добровољно напустили своју отаџбину већ су је напустили под претњом физичког уништења, у журби. Емигрант гледа напред – избеглица целом својом душом хрли назад, што је са нама случај, верујући да је његов боравак у иностранству пролазна епизода. Емигрант одлази у иностранство са чврстим уверењем у будућност – избеглица је притиснут материјалном и моралном катастрофом која га је задесила, што је такође са нама био случај. Емигрант пре но што се одлучи на пресељење труди се да своју имовину пренесе, уновчи, што се нама није догодило, јер све што смо имали је остало, а оно што смо понели, нешто новца и накита у једној малој торби нам је на путу овамо украдено, тако да смо отаџбину напустили са празним рукама. И још нешто, казивала је Лидија, емигрант сам бира земљу пресељења – избеглица се нађе тамо где га судбина нагна. Али, на страну све ово што сам рекла зато што знам, отац ме је томе учио још док сам била мала, да једино богатство које ти нико не може узети је оно што носиш у својој глави, а то је знање и образовање. Мој муж и ја смо то имали, то богаство смо донели са собом и оно нас је спасло, ми смо са њим и овде себи створили добар живот.
У Краљевини СХС, у период између 1920 – 1928 године предпоставља се да је било не мање од 50.000. руских избеглица. Међу њима је било много интелектуалаца са високим образовањем који су дали немерљив допринос развоју новонастале Југославије између два рата. Међу њима је било много чувених архитеката, инжењера, лекара, научника, правника, професора, уметника… Лидија и њен муж Владимир су припадали тој групи високих интелектуалаца. Владимир је био правник, судија а Лидија хемичар. Хемију је завршила у Паризу и специјализовала козметологију. Знала је да свира клавир и да пева. Пушкина, Љермонтова, Ахматову знала је наизуст. Давала је часове клавира, француског, немачког и руског језика, хемије, математике… била је широко образована, интелигентна и мудра жене, а и оно што је уз све то реткост, била је врло промућурна и практична. Њу живот, ма како тежак био није могао да збуни и унезвери, увек га је дочекивала стојећи, а при том и не поклекнувши, већ до краја остајући чврсто на својим ногама. Лидија је брзо научила српски језик и отворила први озбиљан салон за улепшавање београдских жена, први козметички салон у Београду. Њен салон и стан заузимали су цео први спрат те отмене куће, у тој стрмој улици, у центру нашег града.
На мансард те исте куће, у гарсоњери живела је млада, лепа и талентована баллерина којој се смешила блистава каријера. Била је чланица балетског ансабла Народног Позоришта. Звала се Мирјана, али су је сви звали Мима.
Мима је из Крушевца дошла у Београд. Отац и мајка учитељи, имали су само њу. Нису били имућни али су својој девојчици испуњавали сваку жељу и пружали јој све што су могли. Још као девојчица непрестано је играла, по кући, дворишту, ливадама пратећи неку музику коју је само она чула. У својој главици је компоновала и по тим тактовима се кретала, скакутала, извијала па је мајка једном питала оца:
- Шта ово наше дете ради?
- Зар не видиш да игра.
- Видим, али откуд јој покрети балерине, она никада није видела ни једну балерину нити балетску представу?
- Није. Водићу је у Београд, у позориште, да види.
- Нећеш ваљда, проћиће је то.
- Хоћу, неће је проћи.
- Шта ће људи мислити, рећи?
- Нека мисле и кажу шта хоће, нема ничег лошег у музици и игри.
- Не мислим тако. Шта ако…?
- Следеће недеље идемо Мима и ја у Београд, можеш и ти са нама.
- Имам другог посла, идите без мене.
Мима је имала дванаест година када је са оцем држећи своју од узбуђења мокру и уздрхталу руку у његовој топлој и сигурној, ушла у београдско Народно Позориште. Те вечери, 1924. године на репертоару је био балет “Копелија” у коме је главну улогу играла позната код нас, а касније и на великим светским сценама, рускиња, примабалерина Нина Кирсанова.
Мими је отац пре но што су кренули у позориште испричао садржај балета који ће гледати. Тај сентиментални комични балет Леа Делиба, заснован на Хофмановим причама, за Миму је био импресија коју никада није заборавила. Копелија, механичка лутка која постаје жива, као да је била тастер који једанпут притиснут више никада није могао да се врати.
Када се опет нашла у свом дворишту, на својој ливади Мима је играла још занесеније и сигурније јер је Делибову музику из Копелије запамтила, запамтила је не само музику већ и игру Нине Кирсанове, а оно што је за њеног оца био сигуран знак да ће она у животу бити баллерина, само то И ништа више, били су покрети изведени тачно на оним местима на којима је музика то захтевала. Непогрешиво је опонашала ритам и покрет уз музику.
Отац је обожавао своју девојчицу. Желео је да она у животу буде срећна, а сматрао је да је једина права срећа радити оно што волиш. Када си срећан, говорио је, и сунце за тобом жури, када си срећан због оног што радиш ти и друге људе усрећујеш па си онда због тога двоструко срећан. Он је такву срећу желео свом детету, а она је још као мала знала и показала шта њу чини срећном.
Решио је да је што пре да да учи балет. Када је то саопштио својој жени, Миминој мајци, бризнула је у плач, противила се, молила, објашњавала да се на тај позив код нас не гледа са наклоношћу… Није врадело. Када је отац то одлучио изгледало је као да се отворила нека пукотина између њега и мајке и све што је од тада радио за Миму било је као додирнуто тајном. Сав новац који је долазио у кућу одлазио је на Мимине часове балета, а живот у Београду у који су се из Крушевца преселили због ње, трпео је и био оскудан. Мима је била вредна и занесена оним што ради, оправдавала је жртву коју су родитељи учинили због ње и била је срећна, била је срећна баш на онај начин на који је отац то желео, али…отац се разболео и умро, а недуго за њим умрла је и мајка. Мима је остала сама, сама са својим балетом.
Пошто је била талентована, а њена игра поштовања вредна, примљена је 1931. године у Народно позориште где је шеф балета, кореограф и редитељ била Нина Кирсанова.
Те исте године Мима је изнајмила гарсоњеру на мансарди куће у којој је живела и радиал Лидија. Лидија се познавала и виђала са Нином Кирсановом тако да је од ње чула много похвала о Мими. Виђале су се и Мима и Лидија у пролазу, у кући у којој су становале. Мима је била љубазна и пристојна девојка, али увек као одсутна за свет око себе. Њен свет је био само игра, али се на жалост, у тај свет убрзо увукла и немаштина, односно борба за преживљавање. За ту борбу она није била спремна, никада је то није занимало, за то је био својом вољом задужен тата, а касније мама. Нико од њих је никада томе није ни покушао да научи, никада је родитељи томе нису изложили, а она је само учила да игра без брига за свакодневицу. Пар месеци је некако успевала да плати станарину, али новац, нешто мало новца који је остао иза родитеља се брзо потрошио, а само од своје плате она то више није могла да плаћа.
Била је наивна и без искуства у сваком погледу. На старије мушкарце је гледала очима којима је гледала свог оца. Тада није знала да се са невољом брзо сазрева и да се са њом ваља борити памећу а не сузама. Приближавао се дан када је то требала да схвати.
Времешни, високи официр крељевске војске, познат у граду, отац троје деце, волео је позориште, оперу, балет. Волео је такву врсту музике, а и чудно за окорелог војника, разумео се у оперска дела, композиторе, познате извођаче. Миму је запазио баш у “Копелији”. Допало му се како игра, допала му се та њена искрена занесеност музиком и игром, што је учинило да се он занесе њом, Мимом. По годинама је унука могла да му буде. Нашао је начин да јој се приближи. Куповао јој је цвеће, бомбоњере и слао их после сваке представе. У порукама уз раскошне букете дивио се њеној грациозности, посвећености игри. Једанпут је у тој поруци замолио да изађу на вечеру. Мима је одушевљено прихватила, јер како одбити, мислила је, некога ко има тако много лепих речи за њу и за оно што на позорници представља?
Искусни господин је из првог сусрета и разговора са Мимом наслутио да је у материјалним проблемима. Није она то рекла, али из њене приче о свом досадашњем животу схватио је да је наишао на драгуљ младости, наивности и лепоте. Мима није била лепотица али је њена лепота била као лахор, њена лепота је била у јасноћи погледа, понашања, у искрености када је говорила. Њена таква лепота је за њега на заласку живота била обећање тренутка среће. Мима је, гледајући у њега као на оца, прихватила помоћ коју је он њој у једном од сусрета понудио. Рекао је да ће плаћати закупнину њене гарсоњере. Није њој ни на крај памети била намера овог драгог човека, а он, он је знао да је новац шесто чуло без кога се у потпуности не може употребити осталих пет па је једним делом своје свести, желећи да јој омогући функционисање свих пет чула помагао. Само…временом се заљубио сматрајући да има право да за оно што већ месецима пружа и он нешто заузврат добије.
У касну јесен док је киша чекићала по окнима, Лидија је кроз кишним капима заливена стаклена балконска врата свог стана на првом спрату куће у стрмој београдској улици, гледала у хладно, магловито и суморно небо које је личило на бескрајну сиву пустињу. То сивило обузело је и њене мисли па је помислила како и небо у магли лежи зато што се земље стиди. Такве горке мисли сналазиле су и њу повремено, а биле су везане за њено избеглиштво, неправду њој учињену, и да у свему ономе што зовемо животом, као и у свему ономе што називамо смрћу нема никакве постојаности. Улице су те вечери рано опустеле па је одлучила да попије топао мирисни чај и оде у кревет да чита. Пре него ће се удубити у читање утешила је себе ведријим размишљањем да неизвесност слободе и љубави постоји управо зато да би се могло живети.
Високог официра српске војске, Миминог доброчинитеља у оваквој суморној и кишној вечери шчепао је немир душе и немир пути, а када је тај немир достигао врхунац, када је заповеднички њиме овладао, обукао се у журби, жени рекао да су га хитно пзвали у команду града и изашао у мокро, већ позно вече.
Са годинама расту и искушења, а тешко је човеку када почне осећати да у ново пролеће сам више не цвета, и неповратно схвата да почиње губити поверење у себе сама. Мимина младост му је то поверење у себе на трнутке враћала, враћала само на тренутке које је проводио са њом, али чин необуздане љубави, каква је била његова према Мими, уђе у човеково срце, и у њему нагризе сва остала осећања, па ту живи на рачун части, вере, задане речи…
Дошао је пред Мимину кућу, погледао горе и видео да светла на прозору њене собе још увек горе. Ушао је у лифт, одвезао се на четврти спрат и полако, као да се премишља, пео се степеницама до петог, уствари поткровља. Стао је пред њена врата, дуго гледао и на крају се одлучио да позвони. Када је Мима бојажљиво отворила све његове недоумице су се распршиле.
- Добровече.
- Откуд ви, да се није нешто десило?
- Не, није…купио сам у “Руском цару” колаче и помислио да их уз чај поједемо заједно.
- Ох, изволите, уђите…код мене је топло а ви сте мокри…Уђите, скините тај мокар мантил, одмах ћу скувати чај…
- Хвала.
Док је она кувала чај и стављала шољице и колаче на послужавник он је сео на софу која је служила за седење, а изгледа и за спавање, пошто другог кревета у соби није било. Гледао је у њену савршену фигуру, а она је нешто чаврљала што га је подсетило на цвркут птица, на сунце, на светлост, младост. Његовим телом прође она позната топлина која мозгу не дозвољава да правилно расуђује. Одавно му се то није догодило и уживао је у томе благо подрхтавајући. А када је она села на ту исту софу, мало даље од њега, осетио је свежину и мирис који се од ње разливао по њему. Изгубио је контролу и бацио се на њу прождирући је уснама, рукама…а Мима ужаснута, скамењена од онога што се дешава није се бранила, реч није проговорила…Онда одједанпут трзај његовог тела, дубоки уздах и мир. Неко време је лежала испод њега, а када је схватила да се више не помера и не дахће, извукла се полако и онако расчупана, исцепана, и са од немих суза лицем, пошла према излазним вратима. Спустила се степеницама до првог спрата и главу наслонила на звоно Лидијиног стана. Зашто баш њеног? Није знала ни тада а ни после.
Лидија је чула то непрекидно звоно које је деловало као сирена у тренутку када је почела да тоне у сан још увек са књигом у руци. Устала сам, прича Лидија, са грчем у стомаку знајући да ова звоњава тако касно и по овом времену носи неку несрећу. Отворивши врата угледала сам Миму која је кршила руке и небројено пута понављала: “Помозите ми, помозите ми…” па се окренула и кренула уз степенице. Пошла сам за њом а она је као пас свог газду, идући испред мене и осврћући се, водила ка свом стану понављајући исту реченицу…пмозите ми, помозите ми… Када смо ушле у њену собу и када сам угледала човека на кревету све ми је у делићу секунде било јасно. Био је мртав. Издахнуо на њој, вероватно срце које га је у одсудном тренутку издало. Мима се тресла и ритрмички окретала главу лево и десно што је сигурно значило: ја нисам крива, ја нисам крива… Ошамарила сам је да дође к себи. Успело је. Морале смо брзо да га обучемо, доведемо у пристојно стање док се не охлади. Помагала је и радила све што сам јој говорила.
Пола смо га носиле, пола вукле низ степенице до четвртог спрата. Лифт је на срећу био ту па смо га унеле и поставиле у седећи положај. Заједно са њим смо се спустиле у приземље, изашле, затвориле врата и тамо га оставиле. Мими сам заповеднички рекла да се попне у свој стан, поспреми неред и оде у кревет. Сутра када дође полиција да каже како ништа не зна, како ништа није чула пошто је рано отишла да легне, а и ја ћу, рекла сам јој, исто то рећи када ме буду испитивали.
- Како сте, питала сам Лидију; имали храбрости да тако нешто урадите?
- Ја сам у том тренутку само имала на уму Мимин углед, будућност професије коју је одабрала и била добра у ономе што је радила. Све би то пало у воду када би се сазнало шта се догодило. Спашавајући њу ја сам спасла и углед породице човека који је лежао тамо мртав, његове жене, деце и унука, а и углед њега самог без обзира што га више није било.
- Како се све то завршило са полицијом?
- Све је прошло више него лако захваљујући кућепазитељу и његовој припростој жени која је чистила кућу у којој смо становали. Дакле, док је полиција вршила увиђај скупило се доста људи, станара а и пролазника са улице. Кућепазитељ је да би се направио важан како помаже полицији гласно рекао: “Видите, дугмета су му на панталонама откопчана”, на шта је његова жена подбочивши руке на кукове скоро раздраганим гласом додала: “ Ааа… значи притерало га је па је пролазећи овуда ушао у лифт, мислећи да је ту сигуран…а оно срце га претече, стаде, и он не обави што је хтео. Ја сам већ неколико пута чистећи лифт видела трагове. Коначно је кривац ухваћен на делу”. У тој трагичној ситуацији сви окупљени се насмејаше укључујући и полицајце тако да на томе и остаде.
-- Последње што ми је Лидија рекла било је:” Ех, није ни слутио да му је то била последња вожња лифтом, жив са узбуђујућим треперењем до четвртог, а мртав, лишен свих узбуђења и мука до приземља.”
Светлана Ољачић Гавриловић
,,Боже мој! Цели часак блаженства! Та зар је то премало ма и за сав човечји живот?''
Ф.М. Достојевски
Моја мала соба налик на кутију са прозором који заузима пола зида шћућурила се заједно са мном умирена у врелој летњој ноћи. Једино још бели зидови помало дахћу загрејани претходним данима. Небо је начичкано звездама као пшеница свицима. Месец сањар ме није напустио ове ноћи.
Истим овим небом само пре неколико дана авион га је однео у загрљај њој. Лука је у Русију отишао због посла. Зашто би ми уопште и рекао да га она тамо чека?
Трепери звезда. Намигује ми, смејуљи се. Ох, чини ми се да се померила. Жива је. Пада... Пада... Очи су ми пуне суза. Пече ме звездана прашина. Тако је пусто у овом граду. Сви су некуда и некоме отишли. Књигу у руке! Читај! Још мало је остало до испита. Чека те још пуно непрочитаних дела! Заборави! Отишао је. Листови пожутеле књиге испаравају. Слова су избледела. Речи се померају. Уморна сам. Очи ми се склапају...
У последњем тренутку утрчавам у авион. Под је дрвен. На спојевима дасака су рупе кроз које се види небо. Лет траје кратко. Налазим се у непознатом граду. Ноћ је бела, обасјана месечином. Корачам улицом. У сусрет ми иде младић.
- Опростите, који је ово град?
- Петербург.
- Петербург? Да, да. Хвала Вам. Управо сам овде желела да дођем.
Све ми одједном изгледа тако познато, и улице, и канал и ограда на коју је наслоњена девојка. Настењка. То је она. Прилази јој младић. Личи на Луку. Не, то није он, то је Фјодор. Млад је. Гледа је заљубљено. Узима је за руку, а она се смеје. Одједном јој се израз лица мења. Руком му показује на други део града. Он из џепа вади писмо, па га опет враћа на исто место.
Не знам колико сам им се приближила.
- Лена, Леночка!
Не, ово није Лука. Како овај младић зна моје име? Сви се понекад исто зовемо, заљубљени, изгубљени, срећни, тужни. Препознајемо се по сузама, осмеху или дрхтавим рукама.
- Лена, кад си стигла? Ја те волим. Ти си мој пријатељ и ту чињеницу ништа не може променити.
- Пријатељ? А љубав, она друга због које одумире срце, шта је са њом?
- Зар је важно, љубав је љубав! – рекао је гласно и Настењку узео за руку. – И њу волим. Волим вас обе.
Кренула сам према њима, али су се удаљавали таквом брзином да их ускоро нисам видела. Бела ноћ је расипала звезде по плочницима. Жариле су бетон док су моје сузе црвчале по њима.
Пробудила сам се са главом заривеном у јастук који је био мокар.
***
Данас је тај дан. Дошао је тренутак да се отиснем пут земље мојих снова. Одлазим у непознато и не знам шта ме чека, али имам добар осећај у вези са овим путовањем. Добила сам стипендију на месец дана, и то у Петербургу! Да ли сањам или се снови заиста остварују?
Авион је слетео на аеродром Пулково. Одсешћу у дому једне руске породице која је пристала да ме прими. Необично добри и срдачни људи какви се не срећу често. Стигла сам у свој нови дом. Дочекали су ме и угостили са осмехом. Целу ме је обузело осећање радости. Стварно је!
Већ две недеље сам у граду из снова. Све је тако нестварно, а нарочито беле ноћи о којима сам толико пута читала. Био је у праву.
Скоро и да не мислим више о њему. Од када је отишао нисмо више у контакту. Ипак, и даље ме не напушта осећај који је у мени проузроковао сан те летње ноћи.
Изашла сам да прошетам Невским проспектом. Одједном сам осетила као да изнова проживљавам нешто што се већ десило. Угледала сам човека наслоњеног на ограду поред канала. Учини ми се познат. Не, немогуће, мора да ми се привиђа. Ипак, има толико сличности. Да ли је то Фјодор? Мора да умишљам. Уштинух се да проверим да ли је стварно. Бол проструја мојим телом. Срце је лупало све јаче и брже са сваким кораком који сам чинила према њему.
- Опростите... – замуцала сам, не успевши да изустим ништа више.
Стајао је загледан у мутну воду. Када зачу моје речи окрену се и благо ми се насмеши. Свака длака на глави ми се накострешила. Преда мном је стајао главом и брадом Фјодор Михајлович Достојевски, исти онај који је написао све оне романе који су у многоме променили мој живот и мисли о њему. Мој учитељ живота.
- Волим мартовско сунце у Петербургу. Ипак, ноћи су овде лепше него дани.
Била сам збуњена. Толико пута сам размишљала о томе шта бих све желела да га питам када бих имала прилике, а сада нисам имала речи.
- Слажем се са Вама. Јесте ли стварни? – упитала сам га и одмах помислила како сам само глупа. Како се то обраћам једном бесмртном човеку?!
- Стваран сам колико и ова ноћ, колико и љубав која прожима ово небо, као ове звезде које обасјавају реку под нама, као живот који она носи – рекао је.
Да, то је био он! Тада сам била сигурна.
- Шта радите овде, од када сте у Петербургу? Немогуће, прочитала сам толико тога о Вама, прошло је више од века од када сте... – кренуше саме речи.
- Чедо, никада нисам ни отишао. И сам сам се безброј пута уверио да оно што људи пишу није тачно, а верујем да си и ти.
- Да, у праву сте. Да ли неко зна да сте овде?
- Не. Замисли само шта би се десило када би људи открили да сам жив! Обрео сам се у некој далекој земљи сасвим случајно, тамо наравно нико не би могао да ме препозна. Приликом прегледа на једној савременој клиници, какву сам само могао да замишљам сто година уназад, установили су да болујем од једне врло необичне болести.
- Каква је то болест? – питала сам зачуђено.
- Рекли су да болујем од непролазности. Убрзо сам отишао одатле и наставио да путујем разним земљама света. Становао сам у подрумима, код добродушних сељака, крио сам се свуда у страху да ме неко не препозна. Признаћеш, и када би ме видели вероватно би мислили да су полудели, пола света би завршило на психијатријској клиници или ко зна где и како. Вероватно би и мене стрпали тамо, убеђујући и себе и мене да нисам онај за кога се издајем. Плашио сам се шта би могла да изазове моја појава. Како је време одмицало схватио сам да не старим. Те 1881. године време је необјашњиво стало. Последње чега се сећам јесте поворка од 370 000 људи која прати човека на путу ка Вечности. Освестио сам се у некој непознатој земљи, далеко од завичаја, сам са својим успоменама. Од тада сам у непрестаном покрету, и тек недавно усудио сам се да се вратим у своју земљу. Ти си прва особа са којом разговарам, а која ме је препознала. Трудио сам се да боравим са људима који не познају свет књижевности и живе простим сељачким животом, за које сам био сигуран да не могу да сазнају ко сам. Ипак, знао сам да ће доћи и до овог тренутка једнога дана...
- Како сте знали још тада? Како сте умели у своје време да предвидите све што нас је стигло? Јесте ли Ви некакав бесмртни пророк? – желела сам толико тога да кажем, да га питам. И даље нисам била сигурна да ли сањам.
- Сећам се, те 1876. године... Присуствовао сам таквој забави на којој су сви били углађени, наизглед фини, али натмурених лица. Наизглед сви беху весели, а нико не беше одиста весео. Бејаху завидни, самољубиви. Чак не умедоше ни да плешу. Помислио сам тада како би било када би сви ти мили, почасни гости хтели макар на тренутак да буду искрени и простодушни, у шта би се претворила та загушљива сала. Шта ако би сви сазнали тајну? Колико је у свима њима срдачне веселости, части, доброте, чистоте, памети! Њихова несрећа беше у томе што нису знали колико су предивни.
Поново исти осећај. Већ сам чула ове речи, прочитала, можда у дневнику једног непролазног писца.
- Moже ли да се заслужи срећа? – питала сам.
- Човек се не рађа ради среће. Човек мора да заслужи срећу, и то увек страдањем.
Увек је умео да види у људима нешто више него ми обични, пролазни људи. Разумела сам како је знао. У ствари, само је умео да осећа људе и живот. Осећао га је до самих танчина. Говорили су за њега да је психолог. Сећам се да сам читала како се није слагао са таквом дефиницијом. Ни ја се не бих сложила. Само је био и остао Човек.
- Живот је рај, и сви смо ми у рају, али ми то нећемо да знамо. А кад бисмо хтели да знамо одмах би сутра на целом свету настао рај. Ако рај није у теби самом никада нећеш ући у њега.
- Нисам сигурна да ли сам у рају, али где год да сам волела бих да овај тренутак заувек траје, као што трајете и Ви.
Сетих се једне његове велике мисли: - Чудна ствар шта је кадар да учини један сунчев зрак од душе човекове. Те ноћи он је био мој зрак сунца. Зажмурила сам на секунду, чинило ми се као да нестајем. Све је било тако неважно у односу на тај час.
- Променили сте мој живот... – почех, и отворих очи.
Није га више било. Глас остаде у грлу. Неконтролисана бујица суза крену низ лице. Где је нестао? Зашто ми није дао шансу да му кажем колико га волим и шта је учинио за мене? Пред мојим ногама лежало је писмо. Сетих се оне ноћи и сна. Покупих писмо и ставих га у џеп истог тренутка заборавивши на њега. Размишљала сам само о чаробном сусрету.
Тешким корацима вукла сам се ка дому мојих доброчинитеља. Тело ми је обузимала језа. Била сам збуњена, омамљена, у глави ми се вртело. Жуте куће и модри плочници били су свуда око мене. Изгледало је као да ће ме то жутило сваког часа прогутати. Не, није нестао, није умро! Не желим да прихватим да је све то био део моје маште. Ушла сам у собу. Сетих се писма и брзо га извукох из џепа.
- Воли све што је створио Бог, све заједно и свако појединачно зрно песка. Воли сваки лист и сваки зрак сунца. Воли звери и птице, воли биљке, воли сваки делић. Ако будеш волела сваки делић схватићеш мистерију која почива у Богу. Лепота ће спасити овај свет – беше исписано на листу хартије.
Није био сан! Заиста је жив! Жао ми је што ми нико не би веровао када бих испричала о овом чудесном сусрету. Како да живим у сазнању да је он ту негде међу нама?
- Али то си већ знала, зар не? Никада није ни отишао – рече глас у мојој глави.
Знала сам. Жао ми је само што болује од те своје болести, сигурно да скупо плаћа живот у Вечности. Зар је вратио карту за улазак у рај да би остао међу нама? Сигурно мислите да сам полудела. Или сте ипак спремни да поверујете у моје речи?
Лана Јекнић
Дан први
новембар 1944.
“И би светлост.“
И прође светлост кроз њега,као страшна реска бол.
Teшко паде на леђа.
И само мисао:
” То је то..крај.”
На тренутке је долазио себи.Ништа није чуо,а слика у оку била је као у старим,немим филмовима. Испрекидана. На махове. Блесак..грумење земље што лети..ноге људи који трче.
Очи,чело,образи,све је горело у огњеном болу. Грабио је руком разровану земљу;лепио је на опeчено лице.
И прими у себе хладно блато његов бол.
И спусти на њега мрак, као спас.
Фронт се померио даље.
Тишина.Новембарско небо притиска.Никог.Ничег. Ни птице.Да се бар за њу мисао ухвати.
Некако,себе види одозго.Лежи.Плута на великом,црном мору које се таласа.
Укочио се од хладноће.А ипак,осећа.Осећа како земља, тa густа сремска земља са њим лагано дише.
„Овај је жив!Жив је! Дај носила!”
Отвори очи.Као под водом,једва да чује гласове.То није његов језик,говоре мало и брзо,али разуме оно “жив!”
“Добро да си га видела,Анка.Свег га је земља затрпала,боже ме прости,као да је жив сахрањен!
Хајде,прихвати ту..пази на руку,сломљена je..’ајде,’ајде!”
Жене га пренеше на запрежна кола;неко му је скидао блато са лица,виде два забринута ока,и опет све прекри мрак...
Дан други
јуни 1945.
После је ишло лако.
У пoљској болници повадили су шрапнеле,очистили ране и превили сломљену руку.Једино је лице изгледало страшно,опечено,као жива рана.Анка је долазила сваки дан да га обиђе.
Доктор рече:”Изгледа горе него што јесте.Око није повређено,а оток ће спасти,и кожа ће зацелити.Неће бити као пре,остаће ожиљак,али важно је да је глава на раменима.”
“Анки то не смета,је ли тако ,Анка?”- додаде са осмехом,испод ока гледајући девојку која сагну главу и поцрвени.
Пролеће је тек почело да постројава дане,када их је венчао комесар бригаде која се затекла у селу.Из болнице се пресели код Анке у кућу.
.....
Ране су споро зарастале.Рука му је још била у завоју.
Гледао је себе,како се љуља на врховима јабланова,па крену у атар да обиђе Анку;радила је тамо са женама из задруге. Путем је долазила колона војних камиона.Склони се у страну.
“Гриша! Григорије Станиславовичу!Јеси ли то ти??”
Сав се укочи.
“То сам ја,Љова!”- и човек прекривен прашином искочи из камиона.
“Жив си ,друже,жив!А ми мислили да си погинуо!”
Камион се заустави,приђоше им и други војници.
Љова је одушевљено говорио како је ево ту, на путу, нашао свог ратног друга.Како су заједно у октобру прошле године,са маршалом Ждановим ослободили Београд.Како је Гриша нестао негде на Сремском фронту,и како су сви мислили да је погинуо.
“А он жив,жив!Ево,и ране скоро, па зарасле”-рече гледајући му опечено лице.
“Можеш са нама,места има.Прво у Москву,па онда кући...еј!кући!!”
Гриша је стајао, и ћутао.
“Хоћемо ли,друже?Хајде,пењи се.Свратићемо у болницу,да се јавиш,па идемо.”
Остали војници из камиона су погледом пратили колону,која је одмицала.
“Не,не идем.Остајем овде.”
“Зашто? Зашто Гриша? А Галина,твоја жена? Шта, шта да јој кажем?”
“Кажи да сам погинуо.Да ме нема.”
Љова га је, не схватајући ништа, зачуђено гледао.
“Пусти га Љова, идемо!”- рече један од војника -”дезертер!” - и пљуну у прашину. Војници се попеше, а камион нагло крену дижући прашину, која се тек била слегла.
Дан трећи
28. јуни 1948.
Време жетве.
Волео је те дане.После врућине,прашине и тешког рада, људи би седели и одмарали на клупама испред кућа.И разговарали.Или ћутали,као Гриша.Уживао је у рујном смирају сунца.
Али, то вече није било мирно.Женска млађарија је пролазила шором, уз кикот и гуркање. Као скривајући се,размењивале су нешто;у ваздуху се осећала тајанствена напетост.
Уздахну и уђе у кућу.
Анка је пословала по кухињи.
„Сад ће вечера.Стрпи се мало“
На столу је стајао бакрач пун неког биља.
„Шта је ово?“
„То је...сутра је Видовдан.“
Погледа је са неразумевањем.
„Празник.Велики празник.“
Те ноћи Анка му је дуго причала.О старим обичајима,које народ није заборавио;о Косовском боју,цару Лазару и јунацима.Кад изговори стихове:
„Ко не дош’о на бој,на Косово..“- Гриша се сав најежи.
Заспаше касно.
Пробуди га Анка изјутра;сунце је тек излазило.
На дворишту је стајао онај бакрач са потопљеним цвећем.
„Умиј се.И понавњај за мном: Ој,Видове,Видовдан,што ја очима видео,то ја рукама створио! И чувај ми Виде очи,јер очи су светлост моја!“
И уми се Гриша.
„Анка,ти си моја косовка девојка!“-а мокре ожиљке на лицу обасја његов осмех скупљи од злата.
Поподне,шором пуним блештаве светлости,почеше да пролазе наоружане сенке.Улазили су у куће,изводили људе и терали их до камиона на цетру села.
Дођоше и по Гришу.
„Зашто га водите? Зашто? Ништа он није згрешио!Идем и ја са вама,он не разуме добро,он је Рус!“
Војник је грубо одгурну.
“Знамо!“
После седам дана пустише га.
Анка, очију натечених од плача,само га загрли кад уђе у кућу.
Већ су сви чули за резолуцију Информбироа.
„Шта то би,Гриша? Па нећемо..нећемо ваљда против Руса??На радију кажу:Тито је рекао Не! Стаљину.Боже,боже,шта је ово?“-тихо говори,док му поставља јело на сто.
Гриша,блед и неиспаван,погледа Анку.
„Видим шта мислиш.Русија,хоћу ли се вратити тамо?..ми на овај свет долазимо везани пупчаном врпцом за Мајку,за Земљу;она се прекида- да бисмо живели. И веже се чвор.
То не значи да и даље нисмо везани невидљивим,испреплетеним нитима.
А чвор? питаш.Где је једном прекинуто,може ли се настављати?
Ни џемпер од једне струне не можеш исплести Анка,камо ли живот.Чвор није ту без везе,
он сам је веза.“
Мало поћута.
“Ја сам свој избор већ направио.“-рече-„једном сам већ умро у овој земљи;и поново се родио у њој.У њој је и мој живот, и моја смрт.И ти,моја светлост.“
„А ово „не“,што кажеш,...„не“је друг Стаљин рекао Титу!“
Анка уплашено стави руку преко уста.
И зидови су тих дана имали уши.
Дан четврти
педесете
Прво се роди Вера.
Па Надежда.
И Љуба.
Анка је мало патила што нема сина.Али Гриша је волео своје кћери.
Седео би на столици у дворишту,а оне трчале у круг око њега.Правио се да не може да их увати,да су сувише брзе.А када би ухватио неку од њих, настајала би цика и вриштање.
„Самаљот,самаљот!“-викале су.
Најмања Љуба,наопако обувених гумених чизмица,умиљато му се увлачила у крило.
„Тата,тата,мене „молот“!
„Давај!“-и високо је подизао изнад главе.А она би,раширених руку,са озбиљним изразом на лицу пловила као мали авион испод процветалих грана јабуке.
Анка је стајала на вратима куће,брисала мокре руке крпом и са осмехом их гледала.
„Зна Гриша,зна.Жену треба умирити или батинама или рађањем.“- рече комшија наслоњен на ограду.
„Или заборавом.“-помисли Гриша.
Позваше га да ради у Фабрици у Београду.За добрим механичарима била је велика потреба.Прихвати.
Људи у Фабрици га заволеше због његове вредноће.Звали су га Рус,Гриша Рус;са осмехом то прихвати.
Анка заврши медицинску школу,запосли се и она.
Живот је текао мирно,девојчице су расле.
Тек по некад,нарочито с јесени,Анка би га затицала како замишљено ослушкује источни ветар.
Дан пети
19.октобар 1964.
Стајао је испред ормара,и разгледао одела.Ни једно му се није чинило довољно добро.После двадесет година сутра ће поново видети свог генерала.Али више није био војник,и није имао униформу.
Добро се сећао тешких борби за ослобођење Београда. И сећао се,када је генерал говорио над телима палих другова са њиховог,совјетског тенка окупљеном народу.И како је узео лопату у руке и одлучно је зарио у земљу да их сахрани.Ту,у центру Београда.Пратили су га у тишини официри и војници.И Гриша.
Био је то генерал-мајор Црвене Армије, командант 4.механизованог тенковског корпуса, Владимир Иванович Жданов.
Његов генерал.
„А битке,битке нису страшне.Страшне су битке које човек води са својим сенкама.“-мислио је Гриша,док је лагано руком отресао непостојећу прашину са ревера.
Анка полако отвори врата.
„Гриша...сад су јавили на телевизији.Пао је авион на Авали,сви су погинули.И твој...твој генерал је погинуо..“
На зради преко пута неко отвори прозор.И стакло преломи сунчеве зраке право у собу.
И прође та светлост кроз њега као страшна,реска бол.
Дан шести
деведесете
Већина обичних људи није га видела.И није била спремна за време које је дошло.
Земља се растакала како је и настајала: у крви и братоубилачком рату.
„Престаде да постоји све што смо знали и прихватали као своје:и Ред и Закон и Обичај.
И оно што смо знали, или мислили да знамо, више не вреди.Ми не вредимо.
Што је било унутра,сад је напољу.Као кад кошуљу обучеш наопако.“-мислио је Гриша.
Анка је била болесна,тешко.Тих дана поново је пливао у омаглицама између живота и смрти.
„Врати ме у Срем.У нашу земљу.Тамо да лежим.“-рече Анка.Помилова га тањушном руком по изровашеном лицу.Из њених,још увек лепих очију,сијала је светлост.
Дан седми
среда, 05. мај 2010.
Улицом што се спушта од Славије према Мањежу,полако је ходао старији човек.Пажљиви посматрач јутарње гужве приметио би, да већ неколико дана он у исто време силази из трамваја и одлази у парк.И ништа није било необично у томе,сем можда,једне ствари.
Човек би увек седао на исту клупу,али не онако како се иначе на клупама седи.Него постранце,тако да је могао да види раскрсницу наспрам парка.И у том необичном положају седео би,и пажљиво и упорно гледао супротну страну улице,као да чека да се нешто ту деси.А када би се казаљке на сату сустигле на два, устајао и одлазио.
Тог дана,нешто после поднева,на углу се заустави мали камион.Радници изнесоше мердевине,прислонише их уза зид зграде.Радили су брзо и вешто,и табла са натписом улице би брзо замењена.
Човек је већ био устао са клупе,и чим они одоше,пређе улицу.
Стаде испод табле,подиже поглед.
На њој је писало:Улица Генерала Жданова.
Низ образ,кривудајући старим ожиљком, спусти се једна суза.
Подиже стиснуту песницу до чела и поздрави војнички.
Учини му се да чује глас генерала:
“Остав,Григорије,остав!“
„Служимо радном народу.“-одговори.
И био је мај,а као да је био октобар.Кроз олистало дрвеће пробијала се све јача светлост.
И прође та светлост кроз њега као страшна,реска бол.
Полако се спусти на земљу и прекри га мрак,као спас.
„...и почину у седми дан од свих дела својих,која учини.“
Драгана Мрђа
Појео сам толико пржених јаја да ме је стид кокошки погледати у очи,одговорио ми је на питање како му је било у Русији. Тамо је отишао на постдипломске студије из славистике кад смо окончали „десети круг пакла“,како је он звао универзитет,вероватно због спора са професором Филиповићем, због чега је изгубио годину, па сам га ја тако сустигао и спријатељио се с њим. Он у Москву, а ја у војску на бугарску границу, у књажевачку касарну што је некад, рекоше ми, била коњушница краља Милана. Нисам проверавао да ли је то тачно, јер сам се осећао као теглеће магаре пртећи гвожђурију минобацача на бесконачним маршевима. Он је наводно имао неки проблем са здрављем, па су га ослободили служења војног рока.Никад ником од нас није рекао о каквој бољки се ради, нити се кад жалио да га нешто боли. Ја сам претпостављао да му је то омогућио отац који је био председник Комитета, а после директор једног погона у Фабрици трактора. Неколико пута смо се чули преко телефона за време сиво-маслинастог дела мог живота и једном не отрпех, већ га приупитах, желећи да се моја претпоставка потврди, што би значило да је здрав као дрен, како је и изгледао.
- Ма, пусти ту комуњарску дртину, знаш да је на своју руку.
Нисмо више никад о томе причали. А и Сибир је био на своју руку, па ме није изненадило кад у то време може из Москве да помене „комуњарску дртину“ без страха да ће га, ако не ухапсити, оно бар привести на „информативни разговор“, како се овамо мислило.
Касније ћу вам испричати како је добио надимак Сибир.
Право име му је било Немања Хаџилукић. Праунук Остоје, чувеног у мом крају, о коме ћу вам приповедати другом приликом. Пре надимка Сибир звали смо га Неша.
Дуго се нисмо видели. Кад се вратио из Москве већ се захуктавало оно око Рамбујеа. Те хоће ово, те хоће оно, те неки миротворци као нешто надгледају, а мени, брате, миришу на шпијуне, па ми све то базди на Босну од пре неколико година и све јасније видим да ни овде неће проћи без велике невоље.
- Ако се стварно закуха, као што су сви изгледи, шта ти мислиш, хоће ли нам браћа Руси помоћи, као што је ономад цар Николај - приупитах га.
- Неће. И њима су гаће на штапу, па не знају где им је дупе, а где глава, а глава је више жедна „ватрене воде“ него ја.
Неша је пио вотку с лимуном. Увек из исте чаше. Конобар би у њу додавао нову кришку лимуна и пола децилитра „љуте текућине“, а кад би се чаша напунила кришкицама било је време да се иде кући.
Понекад би успут запевао: „Ко је рек'о,ко је рек'о Русија је мала“. То је значило да га је вотка мало ухватила и да га пржи носталгија, да се сећа нечег лепог што је тамо оставио. Питао сам га једном шта би то могло бити, а он ми рече:
- Ма,пусти их,Руси к'о Руси...
- А Рускиње? - сврдлам ја даље.
- И оне, рече суво.
А кад би запевао „Нас и Руса двеста милиона,нас без Руса пола камиона“ знао сам да ће ми пасти за врат и да ћу га морати некако да узвучем уза степенице на четврти спрат, где је живео у гарсоњери, и сместити обученог у кревет. Кад сам једном таквом приликом, а био је пролом облака, покушао да га распремим дрчно ми је рекао:
- Куш тамо! Иако имаш дугу косу ниси ти Маша да ме скидаш...
О томе ко ли је та Маша и каква ли је више никад ни речи. Све до једног дана кад се појави висока плавуша. Лепа, брате, к'о сами бог. Крупне плаве очи, да се утопиш у њима к'о у Бајкалском језеру.
- Марија Данилович Хрушчов, представи нам је оним својим гласом који би извлачио из грла, имитирајући Шаљапина, у приликама које је сматрао свечаним, уставши са столице и дубоко се поклонивши нудећи јој театрално да седне.
- Хоће ли и она да овде лупа штиклицом по столу као онај њен рођак тамо преко баре? - довикну неко иза суседног стола за којим су увек седели сликари и студенти ликовне академије.
- Глуп к'о сликар. Ни равну линију уз помоћ лењира не зна да нацрта, рече Неша дајући конобару знак да нам донесе туру пића. Наручи и сликарима.Ваљда да забораве да у кафани постоји наш сто.
- Дакле, то је та Маша... Није ни чудо што би онако дубоко уздахнуо кад би оно запевао.
Објаснио нам је да је Маша Рускиња из Кијева и да су скупа студирали у Москви. Било је то све што смо о њој сазнали. Био сам сигуран да смо се сви заљубили у њу на први поглед,иако то нико није показао. А она је на наша питања лаконски одговарала на српском. Смешила се и гледала у Нешу неби ли на његовом лицу прочитала нешто што је за њу од посебне важности. Провела је с нама неколико дана,а онда је почело бомбардовање. Морала је да оде. Али,није стигла куд је наумила. Закачио је гелер и испустила душу у близини Кинеске амбасаде.
Неша огвозденио. Ни речи не можеш извући из њега. Чаша се напуни кришкицама лимуна, време да се пође кући, али нема песме. Само понеки храпави уздах.
И једног дана се не појави. Другог такође. И тако прође седмица. Звао сам телефоном, звонио на врата у разно доба, али ништа. Мук. Назовем његовог оца.
- Отишао, рече и спусти слушалицу.
После три месеца јави ми се из Хајделберга. Каже да студира филозофију.
- Хоћу, вели, да одбраним докторат на Троцком.
Е, то, вала, само на тебе личи. Троцки у Хајделбергу!Јеси ли пустио брадицу и купио наочале? -велим.
- Све је на свом месту, каже.
Из Хајделберга се вратио након скоро годину дана. Пио је више. Није била довољна чаша пуна кришкица лимуна, па да се иде кући, већ две. Смршао, проседео, почео да ћелави. Питао сам га шта му се десило, да није каква озбиљна бољка сада изашла на површину уместо у време одласка у војску.
- Јест, вели.
Ја помислих на рак. Приупитах.
- Какав рак, јебо те рак, опсова, иако му то није био обичај.
- Русија! Запевао сам у једној кафани: Русланд,Русланд ибер алес,па ме стрпали у ћорку. Ето, то је. Једва се ишчупах.
А био је леп, што би рекла моја покојна баба, к'о слика. Све девојке из нашег друштва хтеле су га за себе, а највише Милева, можда и најлепша. Била је модел на ликовној академији и студирала археологију. Хвалила се да је име добила по Милеви Марић, Ајштајновој жени, па је Неша звао Цвајштајн.Није му давала мира, а он би кад му досади њено чаврљање одрецитовао оним својим шаљапиновским гласом:
- Ко то корача десном, Милева, Милева...
Ништа за њом није заостајала ни Соња, која је била професионална манекенка, она са писти за високу моду. Студирала је социологију и била ватрена феминисткиња,па је стално нешто трабуњала о женским правима, као да је у центру Мадрида где до пре пар година жене нису имале право да поседују ни штедну књижицу у банци без одобрења и потписа свога мужа и где и дан данас жене зарађују до тридесет посто мање од мушкараца за исти посао, губе радно место кад затрудне, а ако га и не изгубе имају породиљско одсуство толико да једва стигну да подоје дете, коментарисао би Неша.
Једног дана Соња га упита:
- Је л', бре, Нешо, кад ћеш ти да се жениш?
А он саркастично одговори:
- Шта ће ми то, купио сам веш машину.
- Ју, бре, ладан си к'о Сибир!
Отад су га девојке почеле звати Сибир, а после и ми с њима.
Он настави дискусију.
- А ти филозофа, да нам кажеш, шта је прво, кокош, или јаје?
Она напући усне стрељајући га оним својим зеленим очима.
- Много си се пропаметио у задње време!
- Хоћеш ја да ти кажем? Петао! Певац, који је био феминиста. Свиђале су му се коке.
Убрзо после тога се разиђосмо по свету. Покидаше се везе. Стигне понеко писмо, или разгледница,честитка за Божић, Васкрс и Крсну славу. Телефонски разговори скупи, па и ретки. А после дође ера Интернета, па некако покрписмо контакте. Сви смо се поженили и поудавали, добили децу. Само је Сибир остао сам. Пијући вотку у оној нашој кафани која се звала „Под липом“,а за нас била !Код два пендрека“ зато што се налазила у близини станице милиције.
Неки дан ми јавише да је умро. Кажу од упале плућа, а ја знам да је од туге за Машом. Нисам сазнао ко га је пртио на четврти спрат уместо мене. Нисам то никог ни питао.
После су порушили кафану и на њеном месту изградили некакво стаклено чудовиште.
Бобан Хрвач
Кажу, одрастао човек велики је за лутке.
Велика гужва не одвлачи поглед са шарене тезге. У углу седи плавокоси младић румених образа и развлачи у рукама малу хармонику. Поглед у страну - коло у коме су мали дечак пастир, сељаци, домаћице, господа и номади, сви под руку играју, певају уз дечакову хармонику. Поглед на горе - изнад кола је велико, сјајно, жуто сунце, грожђе, јабуке, сунцокрети, трешње. Поглед на доле - све цвеће света сабрало се и главама даје ритам. Оно нема уста, али као да се смеши. Знам, нешто ми све ово говори, али ми то нешто стално измиче, не допадају му се моје речи, не да ми да га објасним. Мозак ми се у глави успротивио. Брже - боље, његове слуге, а некада моје очи, прелазе даље. Ред балалајки је окачен о жицу. Осликане су најраскошнијим бојама, чини се, од природног пигмента. У углу стоји самовар. Ипак, највише места задобиле су матрјошке, различитих величина и различито осликане. Једна од њих се посебно издваја. Бакица у сарафану, спуштених обрва и благог погледа, којa ме гледа као некада мила моја мајчица које више одавно нема. Црвени образи и усне развучене у благи осмех. Дуго година га није било, а ево сада се појавио, чудан осећај после толиких година. Замисли дебели лед, замисли армију пешадије која сложно маршира по њему у једнаком ритму. И коначно, замисли грлице које својим крилима праве валове по новоослобођеној води. Чудан се мирис пролама ваздухом. Артичоке, логорска ватра, вотка и чоколада, јагода и малина, и то она с краја рода, мирис крзна и тројке коња у касу.
- Господине, молићу лепо, преусмерите ту вашу ваздушну напаст у неком другом правцу - пискутавим гласом достојним једног дугогодишњег оперског сопрана, који кроз стидљиви крешендо достиже форте, жали се прима балалајка, командир почасних гардиста краљевских балалајки, тужна што нема руке које би ставила у свој отвор на резонантној кутији, сада већ озбиљно кашљући.
- Не могу, мој ми племићки кодекс не дозвољава да своју главу окрећем према заповести једне балалајке. Уосталом, Ви сте лакши, ја сам од керамике, зашто се Ви не склоните?
- Једна балалајка? Једна балалајка! - стидљиви крешендо достиже љутити фортисимо. - И ја сма племић, ваше самоварско височанство! Ја умекшавам отврдла срца, а Ви, Ви само ширите ту, ту одвратну напаст која спречава да моја мелодија буде онаква каква јесте! Та Ви ћете нас све погушити!
- Ја да погушим!? Умекшавате, није него! Ја уносим топлину и милину у отврдла срца, а Ви се само користите мојим трудом и залагањем, госпођице!
Ленто је убрзо прерастао у престо, фина хармонија у љутиту хроматику, а мирни пиано подлеже под војничким фортисимом. Рат речима између батаљона балалајки (све су већ биле будне и свим срцем су стале уз свога командира) и дворског чајаљона Самоварова окупио је све матрјошке. Сазван је хитан савет са једном темом - како уразумити завађене стране. Замишљеног лица трчале су унаоколо, понекад победнички узвикујући "Ахаа!". Тада им се лице озари, али убрзо схвате да нису узеле у разматрање све чиниоце. Само она матрјошка, она највећа, која је и мене очарала, само она стоји на своме месту и смешка се, онако мудрено, као да зна одговоре на сва питања. Поближе је осмотрих. На њој су осликани земљорадници унутар пшеничних зрна, деца, мачке, пси и погача, грумени соли, сибаре... Изненада, она почиње да се мешкољи. Сви се, на мах, умирише, а остале матрјошке почеше да шапућу - Ово није добро- или - Сада су стварно претерали- и томе слично. Из Велике Матрјошке (једна од малих матрјошки ми је шапнула име, али ипак видно уплашена и узбуђена у исти мах да би ми рекла још нешто о овој бакици коју очигледно сви много поштују, као Рођену Мајку) изађе још једна Велика Матрјошка, само нешто мања, овај пут са осликаним читавим градом на своме сарафану. Видех и трг где се људи расправљају о питањима друштвене организације, видех пијаце, школе, али и затворе, болнице... Људи, деца, пси и мачке смеју се и шале, али има и оних који плачу. Мања Велика Матрјошка се смеје, али мало мање од Велике Матрјошке. И она се мигољи и из ње излази Мањушка Матрјошка - сарафан открива утврђења, бедеме, оклопе, војске, мачеве, грбове и заставе, витешке турнире, грожђе, шљиве, сир и сланину, вино и песму, пацове, кугу и смрт. Две групе људи - једне обгрљене светлом, друге тамом, одвојене једне од других непробојним зидом. Излази Мањинка Матрјошка (она љубазна мала матрјошка што је споменух малочас објашњава ми ко је ко, пошто је усхићење победило пређашњи страх) у гримизном сарафану - две групе људи и даље су тамо, побегли од зида који их раздваја, али сада на броду. Обе групе се труде да направе кулу, већу од супарничке, која ће брод повести у њиховом правцу. Из Мањинке Матрјошке излази Класја Матрјошка, мигољећи се, као да се управо пробудила. Њен сарафан је боје презреле трешње. Видим појединачне фигуре људи - човек у фраку, са периком на глави, глобусом, шестаром и партитурама, жена средњих година са белом капом на глави, белом кецељом и котарицом пуном хлеба (сви дотерани по правилима моде, објашњава Нађуша, тако се зове мала матрјошка која ми објашњава дешавања), нешто што личи на људско биће, искежено, празног погледа, разбарушене косе, у пругастом оделу. Заборавих да кажем, матрјошке излазе једна из друге све брже и брже, те не видех поштено ни Класју, а из ње изађе Чувственка Матрјошка. Имала је на себи шарени сарафан нежних, пастелних боја, уникатних фигура, не више подељених у групе, личило је на тренутак, а онда је опет личило на то да су подељене. Фигуре су се претакале једна у другу као реке када се састану на својим ушћима, и било је тешко разазнати ко је ко и шта је шта, јер свако је био и све и ништа. Стваренскаја Матрјошка је била још мања и још брже је изронила пред нас. Њен сарафан је био боје земље. Све је на њему поново било одређено. Личила је на Класју. Не, није, нема облика, претвара се у Чувственку, па опет у Класју, па у Чувственку, тешко је одредити. Новушка је мршавија од свих пре ње. Одевена у сарафан мистично љубичасте боје са златним облацима и димом боје неба у сумрак. Мала колико човечји палац, једва се видела. Из ње је изашло нешто мало, као нокат на палцу, само обликом подсећајући на матрјошку. Видех да је гравирана, али не и шта је на њој. Напрезах очи, али ме Нађуша уверено одврати, одмахујући главом. - Не, не, не, треба ти лупа. - А где да је нађем - упитах горећи од жеље да видим шта то крије најмлађа матрјошка. Нађуша се љутну. - Не можеш да је нађеш, Велика Матрјошка је даје, али само онда када си спреман свим својим бићем да погледаш кроз лупу. Хтедох да упитам како да знам када ће то бити, али Нађуша окрете главу у правцу балалајке и Самоварова, као и све остале матрјошке, па тако учиних и ја. Балалајка (зове се Татјана Николајевна Художников, драги читаоче, и она је Нађушина најдражоомиљена кума, да ти каже Нађуша, пошто овај приповедач, коме толико верујеш, то до сада није хтео да ме пита!) и Самоваров (Нађушин најдражи ујкица Знатислав Семјонович, драги читаоче, од кога је Нађуша много тога научила!) су стајали погнутих глава као на стубу срама, видно постиђени и уплашени, већ напола измирени у заједничкој судбини.
- Лупа, лупа, лупа - чуло се свуда унаоколо, трчало од уста до уста брзином светлости, остављајући за собом блажени страх који сигурним кораком води смирењу. - Сада ће да се смире заувек! - рече ми Нађуша, пошто се била одљутила. - Како?- упитах. Нађуша ме је погледала онако како би ти, драги читаоче, погледао онога ко те упита који дан долази после среде и рекла - Онако како Сердочкују Матрјошку можеш да видиш само под лупом, тако дубоко треба да се загледаш у себе. Не знам шта је тачно на њој, сви ми причају различите приче, а ја сам још мала, па је нисам гледала, али знам да она код свих учини нешто, те се више никада не посвађају. - Како, ћерка је паметнија од мајке? - покушах да се нашалим, неспретно додуше, јер у ово последње не могох да поверујем. Нађуша је разумела појединачне речи, али овако скупа, није баш знала шта хтедох да кажем. После мало премишљања, одговори ми: - Не, Велика Матрјошка је и мајка и кћерка. Све су оне једна другој мајка и кћер у исто време. Зар не разумеш? - говорила је тако искрено, из срца, да не могох да јој одговорим ништа друго осим "разумем", иако ми се чинило да сам тек на путу да разумем, сада када ми је Нађуша открила уз помоћ чега то могу. Художникова и Самоваров су се измирили, знам, заувек. Велика Матрјошка долази до мене, са оним истим благим погледом и широким осмехом, пружа ми лупу. Гледам Сердочкују, и немој читаоче да се љутиш што ти нећу рећи каква је. Знам да ни бујица речи неће бити довољна да опишем макар делић њене величине. Она се не може обгрлити умом, мора се осетити, у њу се мора веровати. Не знам да ли ми је она причала, или ми је само дошло у срце, певајуће срце моје, сада бескрајно велико. Успех да сачувам једну грлицу од многих које тада видех: у сваком детету има хиљаду одраслих, али у сваком одралсом има само једно дете, заборављено или увек пристуно, зависи од одраслог у коме је. Даље читаоче не могу да ти причам, не би никада било веродостојно. Не љути се, покушах једном, ево да ти испричам како је то било. Поверих се своме другу о свему овоме. Знам, исто смо се осећали када смо дошли у Волгоград, те обрадовано причах у нади да је довољно само моје искуство и да ћу успети да пренесем све осећаје, све тачно онако како је било. Друг мој, после свега, био је само мало дирнут, али видех да сав мој труд није имао успеха. Није ме разумео, или бар не онако како је требало, а ево како то видех. Статуу Мајке Отаџбине, видех по његовим реакцијама које су биле као у каквог системског новинара путописца који жели да забележи што више, а да заправо истински не доживи ништа, гледао је само као споменик нечему што је упорно избегавао да разуме. А мени је Сердочкаја рекла све и ја сада све другачије схватам.
Кажу, одрастао човек велики је за лутке. Верујеш ли им још увек, драги читаоче? Ако не, потражи ону тезгу, видећеш за њом једну бакицу благог изгледа из које извире доброта, бакицу која живи са сестринством једног манастира, и која сваког дана седи испред цркве Свих Светих у Волгограду. Мислим да јој Бог често открива људске судбине али она, тако скромна и једноставна, то никоме не говори, понашајући се као да ништа не зна и живећи само од свог заната, помажући свим сиротима, било у телу, било у души.
Ђурђина М. Исић
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
