Шест података о цару-реформатору Александру II

Цар Александар II.

Цар Александар II.

Wikipedia.org
Император Александар II крунисан је пре 160 година, 7. септембра 1856. Ушао је у историју као аутор великих реформи од којих је најважније укидање кметства (обесправљеног положаја сељака у Русији). Убијен је од руке терориста-револуционара.

1. Био је наследник строгог и конзервативног цара

Александров отац је био Николај I, један од најконзервативнијих монарха у руској историји. Због своје строгости добио је надимак „Палкин“ (рус. „палка“ је палица, у то време популарно средство кажњавања), а после бескомпромисног гушења револуције у Аустроугарској добио је надимак „жандар Европе“.

Пораз у Кримском рату (1853-1856) показао је да је конзервативна Русија слабија од коалиције европских сила. Биле су неопходне промене. Када је Александар ступио на престо 1855. године већ је јасно сагледавао потребу за реформама.

Историчарка Лариса Захарова у књизи о Александровим реформама пише: „Александар II није био реформатор по вокацији, али је то постао као човек трезвеног ума и добре воље јер је време захтевало те реформе“.

2. Победио је обесправљеност сељака, али не и сиромаштво

Пре укидања руског кметства 1861. године сељаци централних руских губернија лично су зависили од спахија који су понекад могли и да их пребију насмрт, да их продају или изгубе на картама. Формално је руски закон тога доба забрањивао убиство сељака, али по правилу спахије нису биле озбиљно кажњаване за тако нешто.

Својом реформом цар је даровао сељацима личну слободу, али већина земље на којој су радили остала је у власништву спахија. Да би постали прави домаћини на својој земљи сељаци су морали да је откупе од спахија. Многима је требало неколико деценија да то постигну.

Јегор Ботман, "Портрет Александра II". Руски музеј. Јегор Ботман, "Портрет Александра II". Руски музеј.

3. Спроводио је реформе и проширивао територију земље

Царев реформаторски порив није се одразио само кроз укидање кметства. У његово доба уведен је систем локалне самоуправе, ослабљена је строга цензура, а армија је осавремењена и смањен је број војника. Александар II је усавршио систем високог образовања. Универзитети су постали независнији. Модернизовао је и судство и финансијски систем.

У време Александрове владавине империја се доста проширила: руска територија се у Средњој Азији прострла до Ирана, а на Далеком истоку до Тихог океана. У то време је коначно покорен Северни Кавказ, али је истовремено 1867. године Аљаска продата Сједињеним Америчким Државама, а 1875. године су Курилска острва дата Јапану у замену за Сахалин. Тада се сматрало да су Аљаска и Курилска острва сувише удаљене територије које је тешко бранити.

„Александар II није био реформатор по вокацији, али је то постао као човек трезвеног ума и добре воље јер је време захтевало те реформе“. Илустрација: Сергеј Левицкиј/ Wikipedia.org „Александар II није био реформатор по вокацији, али је то постао као човек трезвеног ума и добре воље јер је време захтевало те реформе“. Илустрација: Сергеј Левицкиј/ Wikipedia.org

4. Био је духовит

Како гласи историјска анегдота, једном је Александар II посетио мали руски град и изненада одлучио да оде у цркву за време богослужења када је тамо било пуно народа. Начелник локалне полиције није очекивао такав поступак и пожурио је испред императора да одгура народ како би ослободио пут Његовом Величанству. „Са поштовањем! Са страхопоштовањем!“, викао је он ударајући све редом песницама. Император је чуо шта говори полицајац, дуго се смејао и рекао да сада схвата како се у Русији људима усађује „поштовање и страхопоштовање”.

Једна од његових крилатица пуна је царске меланхолије: „Управљати Русијом није тешко, али је потпуно бескорисно“.

5. Лако се заљубљивао

Још као наследник престола 1839. године Александар је посетио Лондон где се по тврдњама савременика заљубио у младу енглеску краљицу Викторију. Међутим, из политичких разлога није могло бити говора ни о каквој интимној вези. Александар се вратио у Русију, а много година касније, у време спора између Русије и Енглеске поводом балканске кризе 1870-их, император Александар је говорио о својој бившој љубави без имало романтике: „Ах, та тврдоглава стара вештица!“

Цар је и без Викторије имао богат приватни живот. Оженио се немачком кнегињом Маријом од Хесен-Дармштата, али је и даље имао своје љубимице. После Маријине смрти оженио се једном од њих, кнегињицом Јекатерином Долгоруковом. Из првог брака је имао осморо деце, а из другог четворо.

6. Преживео је пет атентата, али је на крају ипак убијен

У време Александра II руски револуционари су први пут почели да користе тероризам као средство борбе за власт, и сам император је постао њихова мета. Терористи су први атентат на њега извршили 1866. године, а касније још четири: у цара су пуцали, бацали су на њега бомбе и дизали у ваздух царски воз.

Последњи атентат је био кобан. Првог марта 1881. године у Петербургу су чланови револуционарне терористичке организације „Народна воља“ извршили бомбашки напад на колону возила у којој је био цар. Александар је тада смртно рањен. Издахнуо је неколико часова касније. На месту погибије подигнут је Храм Спаса на крви, који је постао један од заштитних знакова Петербурга.

Росијскаја газета. Сва права задржана.