Старе совјетске чаше – симбол једне епохе

Масивна совјетска чаша у 21. веку може да делује као анахронизам, али она и даље остаје препознатљиви симбол Русије.

Масивна совјетска чаша у 21. веку може да делује као анахронизам, али она и даље остаје препознатљиви симбол Русије.

Алексеј Бушкин/РИА Новости
Чувене совјетске чаше од дебелог стакла са много уздужних ивица су чврсте, масивне и згодне за употребу. „Рођендан” им је 11. септембар. У СССР-у су их радо користиле домаћице, али и алкохоличари. Наводимо пет података о овом знаменитом производу совјетског периода.

1. Дизајн се приписује чувеној вајарки

Прве совјетске чаше од дебелог стакла произведене су 11. септембра 1943. године у фабрици стакла у граду Гус-Хрустални. Сматра се да их је дизајнирала Вера Мухина, чувена руска вајарка. Она се прославила монументом „Радник и колхозница” који је први пут приказан на Светској изложби у Паризу 1937. године.

Не постоје званични документи који би потврдили ауторство Мухине, али је извесно да је она 1943. године била на челу лењинградске Радионице уметничког стакла, те јој се управо због тога приписује дизајн знамените чаше. Додуше, изглед чаше није плод дизајнерске маште, него је такав облик одговарао новој совјетској машини за прање судова произведеној током 1940-их. Та машина је могла да пере само посуђе одређеног облика и величине.

Слика Кузме Петрова-Водкина. Извор:  Depositphotos/PhotoXPress.ruСлика Кузме Петрова-Водкина. Извор: Depositphotos/PhotoXPress.ru

2. Посебна технологија обезбеђује чврстину

Совјетске чаше су могле имати различит број уздужних ивица (10, 12, 16, итд.), али су све оне на врху обавезно имале један исти детаљ – глатки стаклени обод. Због тога су биле изузетно чврсте. Поред тога, стакло је прављено по специјалној технологији (неко време се у њега додавало чак и олово) и било је веома дебело, што је такође доприносило чврстини.

Међутим, током 1980-их је ове чаше захватила „епидемија”. Почело је да пуца стакло са стране и да се одваљује дно. Неке су се чак распадале у парампарчад. Узрок је био у томе што је у производњи стакла почела да се користи страна опрема, тако да није испоштована прописана технологија.

3. Чаша од дебелог стакла била је најбољи пријатељ совјетских пијаница

У време владавине Никите Хрушчова (1953-1964) власти су се бориле против пијанства, и у оквиру те борбе забраниле су да се вотка продаје на точење и у малим флашама. У продаји су остале само флаше од 500 милилитара. Тада је међу алкохоличарима настала традиција да пију „утроје”, и то из дебелих чаша које донесу од куће.

Тако су они заправо делили садржај флаше на равне части, јер ако се совјетска чаша од дебелог стакла напуни до врха, у њу стане тачно 167 грама [у Русији се међу алкохоличарима вотка традиционално мери у грамима – прим. прев.], тј. трећина од пола литра. Када се вотка пила „утроје”, сваки „колега” би на „састанак” понео дебелу чашу и једну рубљу. Тако би љубитељи добре капљице скупили укупно три рубље, а флаша вотке је тада коштала 2 рубље и 87 копејака.

Отуд и чувени совјетски израз „попити утроје” (рус. „сообразить на троих”). Старе совјетске чаше од дебелог стакла још увек се у Русији асоцирају са вотком.

 Совјетске домаћице нису могле ништа да раде без ових чаша. Илустрација:  Depositphotos/PhotoXPress.ru Совјетске домаћице нису могле ништа да раде без ових чаша. Илустрација: Depositphotos/PhotoXPress.ru

4. У СССР-у је ових чаша било на све стране

Алкохоличари нису били једини поштоваоци чаша од дебелог стакла. Оне су у Совјетском Савезу коришћене на све стране: у школама и болницама, у мензама и автоматима за воду којих је било свуда на улицама (у сваком аутомату је стајала таква чаша, пролазници су из ње пили газирану воду, а затим су враћали чашу на своје место, после чега је она и даље коришћена, што звучи невероватно са гледишта хигијене). Совјетске домаћице нису могле ништа да раде без ових чаша. Помоћу њих су мериле количину течности, брашна, шећера... Чак и у совјетским „народним куварима” количина није мерена у грамима, него у чашама. Тим чашама су се из развијеног теста вадили облици за пељмене и варенике, а понекад је у њима гајена и расада за баште.

5. Совјетска чаша од дебелог стакла и даље се користи

У постсовјетској Русији ове чаше више нису толико популарне, јер сада има и других, финијих технологија за производњу чврстог посуђа. Сада се совјетска дебела чаша више не може купити у обичној продавници, нема је у школама, нити у болницама.

Судећи по истраживању које су 2013. године спровели новинари листа „Комсомольская правда”, совјетско посуђе се и даље користи у руским возовима. Дебела совјетска чаша у посребреном месинганом држачу, у којој вам домаћица вагона доноси наручени чај, и даље је један од симбола руске железнице. Понекад се организују акције у знак сећања на ове чаше. На пример, 2005. године је у Ижевску на Дан града подигнута кула висока 2,5 метра од 2024 овакве чаше.

Масивна совјетска чаша у 21. веку може да делује као анахронизам, али она и даље остаје препознатљиви симбол Русије. „Скидајући један по један археолошки слој руске историје ми ћемо се стално враћати чашама од дебелог стакла”, писао је савремени аутор Виктор Јерофејев. „То је наша археологија. Тачније, то је наша матрица”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.