Са Русијом у срцу: Прича о једној наставници

Фотографија из личне архиве.

Фотографија из личне архиве.

Ђаци школе „Момчило Живојиновић“ у Младеновцу са задовољством долазе на часове и ваннаставне активности Наташе Јефтић, наставнице руског језика. Наташа уме да усади ученицима љубав према руском језику и добро зна шта су то ентузијазам, бодрост и оданост своме послу.

Она је млада и нежна девојка. Више личи на студенткињу него на наставницу, иако у овој школи ради већ пет година, а пре тога је предавала у приватним школама. Муж јој је свештеник, имају двоје деце. Поред наставе руског језика Наташа се бави и превођењем, а пева и српске народне песме у хору. Покреће је огромна љубав према Русији и руској култури коју успева да усади стотинама својих ученика.

Наташа је заволела Русију још у детињству. Једном су на Цетиње у госте митрополиту Амфилохију дошла деца из Русије – хор из Санкт Петербурга и ученици једне приватне московске гимназије. Наташа је певала са њима, показивала им град и од њих сазнала много тога о великој братској земљи.

Наташа Јефтић. Фотографија из  лична архиве. Наташа Јефтић. Фотографија из лична архиве.

Деца су временом одрасла, а пријатељство је остало. Руски пријатељи и даље долазе у госте, али сада у Србију код Наташе, која је у међувремену научила руски, завршила Филолошки факултет и боравила у Русији.

„У Русији ме је највише привукла духовност“, прича Наташа. „Нигде другде нисам осећала оно што сам осетила посећујући ваше светиње, на пример када сам била код Матронушке и Ксеније Петербуршке. И људи у Русији су широкогруди. Стекла сам утисак да су Руси јединствени по оданости и гостопримству“.

Фотографије из личне архиве.
 
1/3
 

За време свог стажирања у Русији, на Пушкиновом институту руског језика и књижевности, Наташа је поред руских светиња и традиције дошла у додир и са савременом руском културом. Када је почела да предаје у школи одлучила је да упозна ученике са том савременом Русијом.

„Хтела сам некако необично да представим руски језик. Сви већ знају да је то језик ’Каћуше’ и ’Рјабинушке’. Сви певају те песме. Мени је био циљ да децу упознам са савременом популарном културом, тако да се они могу и у њој оријентисати, ако некада посете Русију. И то ми је пошло за руком, деца су то прихватила. Она знају ко су Њуша и МакSим (савремене поп певачице – примедба аутора). Деца гледају руске серије и захваљујући њима могу да воде дијалог на руском језику онако како је данас уобичајено у Русији.

Фотографија из личне архиве. Фотографија из личне архиве.

Наташини необични методи наилазе на пуно одобравање у школи „Момчило Живојиновић“. И сама та школа је редак случај у Србији, јер се у њој руски језик учи у свим разредима као обавезан предмет. По Наташиним речима, њихова школа је једина таква у том делу Србије. Четири предавача руског језика под руководством директорке Весне Влајић организују ваннаставне активности и акције у којима радо учествују чак и они који раније нису били много заинтересовани за школу.

„Велика је срећа што имамо такву директорку“, каже Наташа. „Она много воли Русију и каже да ће се овде учити руски језик докле год је она директорка. Она подржава све наше акције. На пример, од њеног новца смо купили материјал за прављење руских народних ношњи. Узгред, све је бесплатно сашила моја колегиница.

Фотографије из личне архиве.
 
1/3
 

У тим костимима деца наступају на „Последњем звону“. То је празник који ће се сада у школи одржавати сваке године по угледу на истоимени руски празник. Ту иницијативу су свесрдно подржали и ученици, и њихови родитељи. На часовима техничког образовања и ликовне културе деца су сама правила балалајке и кецеље и фарбала матрјошке за празник. („И учили су једни друге да се не каже ’бабушка’, него ’матрјошка’“, са осмехом додаје Наташа). Родитељи су задовољни када гледају како њихова деца плешу „каљинку“ и „кадрил“, а на Наташиној страници на Фејсбуку не крију своје одушевљење њеним радом.

Постоји још један празник: Европски дан језика. Тада су деца заједно са наставницима страних језика припремала традиционална јела различитих земаља. На руском штанду сви посетиоци су могли пробати руски чај нарављен у самовару, ускршњи колач „кулич”, пирошке, „шарлотку” (колач са сецканим јабукама) и „сушке” (мале ђевреке од слатког пшеничног теста).

 Фотографија из личне архиве. Фотографија из личне архиве.

Тако, кроз песму, плес, дружење и стално стваралаштво није тешко учити руски језик. Уместо досадног бубања граматике, та настава личи на веома занимљиво (па макар и виртуелно) путовање у Русију.

Наравно, и деца и наставници маштају о правом путовању. Наташа стално тражи могућности за успостављање сарадње са руским школама и организовање путовања младеновачких ђака у Русију. Засада такве могућности не постоје, али Наташа не губи наду:

„Ја мислим да у сваком народу постоје отворени људи који могу да схвате важност онога чиме се ми бавимо и да обрате пажњу на нас. Ми имамо свој циљ, имамо снаге и имамо изванредну децу... Мислим да ћемо једном успети да пронађемо школе у Русији које ће бити спремне да нас приме као госте. И ми бисмо њима организовали топао и срдачан дочек“.

Фотографија из личне архиве. Фотографија из личне архиве.

По Наташином мишљењу, све на свету почива управо на таквим отвореним људима, ентузијастима. Од државе се не може ништа очекивати („Ја пратим догађања и видим да наши политичари нису за то заинтересовани“, каже она), и због тога се морамо уздати у своје сопствене снаге.

„И мени се понекад учини да немам више снаге”, каже Наташа. „Има таквих тренутака, наравно. Али онда се сетим свега лепог и радосног што ми се већ догодило, и депресија брзо прође. Увек се трудим да размишљам позитивно”, осмехује се Наташа. „На пример, позвани смо да наступамо у Руском дому у Београду. Деца се томе веома радују. То је велика ствар“.

Фотографије из личне архиве.
 
1/3
 

Наташа каже да јој рад причињава задовољство, јер она види резултат. У њеном гласу нема ни сенке сумње, а у свим њеним речима осећа се борбеност:

„Оно што радимо, то ће и бити. То што радимо, увек радимо са великом љубављу“.

Искрено се надамо да ће моћ те љубави учинити да се остваре снови, па чак и да оно што изгледа немогуће постане могуће.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“