Освајање Сибира: Дипломатија испред оружја

"Јермак осваја Сибир".

"Јермак осваја Сибир".

Василиј Суриков/Wikipedia.org
По чему се освајање Сибира разликује од освајања Америке?

Територија Русије се својевремено невероватно брзо проширила на цео Сибир. Још 1585. године је прва руска експедиција трагично завршила после преласка Урала, а само 54 године касније Руси су дошли до Тихог океана. Мишљења научника су подељена у том смислу што једни сматрају да такав темпо сведочи о мирном присаједињењу сибирске територије, а други, напротив, виде у томе агресију и занемаривање интереса аутохтоних народа.

Историја руско-сибирских односа

Руси су дошли у контакт са аутохтоним становницима Сибира далеко пре првих војних експедиција које су прешле Урал. У Лаврентијевском летопису из 14. века помиње се Гјурата Рогович, Новгорођанин из 11. века, који се отиснуо у поход у „земљу југорску”. Летопис помиње „горе високе и капију бакарну”. Историчар Соловјов сматра да је ту реч о Уралу. Касније су новгородски „ушкујњики”, тј. речни разбојници, у више наврата залазили у те крајеве, а 1483. године су московске војводе предводиле наоружане одреде у походима преко Урала. Сибирски кан (управљао је остатком Монголске империје) постао је 1555. године вазал Руског царства. Међутим, убрзо затим је власт у канату заузео Кучум, потомак Џингис-кана. Он је прекинуо вазални однос и почео да уводи ислам.

Слика из архиве. Слика из архиве. Прва права колонијална експедиција био је поход козака Јермака против Кучума 1581. године. У то време је кан већ нападао пограничне руске територије. Кучумова власт није била чврста, тако да су многи сибирски народи окренули леђа муслиманском кану и прешли на страну руског цара. Одред од 800 козака до ногу је потукао Кучумову армију која је бројала 15.000 ратника, између осталог и због тога што народи Ханти и Манси нису хтели да гину за кана и одмах су напустили битку. У деценијама које су уследиле Кучум је водио герилски рат и чак је у једном нападу убио Јермака, али колонизацију Сибира више није било могуће зауставити. Нове експедиције почињу да граде утврђена насеља у Сибиру. Касније ће се она развијати и постати велики градови. Град Тјумењ (данас има 720.000 становника) основан је 1586. године, Томск (данас 570.000 становника) је настао 1604, а 1628. је основан Краснојарск (преко милион становника).

Сибир није колонија

За разлику од покорене Америке, Сибир није постао колонија. Као колонију су га приказивале у својим патетичним памфлетима само присталице тоталне регионализације. У Русији није постојала подела на „колонију” и „метрополу”. Сибир је једноставно постао део Руске царевине. Штавише, локалне елите нису уништаване, него су интегрисане у руску елиту. На пример, Кучумов син, који се борио против Русије, на крају је склопио са њом мир, а Кучумовом унуку је дато да управља марионетским Касимовским царством.

Рачуна се да је у Сибиру пре доласка Руса живело од 240.000 до 300.000 људи на 13 милиона квадратних километара. Ту је мало ко пружао централизовани отпор руској држави. Аутохтони народи су брутално ратовали једни против других, и многи су прихватили „цареву руку” као спас од најближег суседа. Међутим, како су козаци напредовали даље на исток, тако су и поборници независности пружали све жешћи отпор.

На територији слободољубивих народа нова власт се ослањала на утврђена насеља и гарнизоне, али су становници тих крајева ипак организовали побуне. Они су нападали и спаљивали, а козаци су одговарали истом мером. Фолклориста Георгиј Ергис наводи овакав приказ Руса у јакутским легендама: „Људи сече и битака”.

Непокорне Чукче

Чукче су спадале међу најнепокорније народе. Представници овог етноса су се жестоко тукли са козацима и понекад их побеђивали. Те битке, међутим, нису биле велике. На пример, у великом поразу руских снага на реци Орловој погинуо је 51 козак. Нажалост, одговор царских власти Чукчама заиста је помало личио на слична дејства завојевача Америке. У империји је 1742. године чак издат указ у коме пише: „На оне немирне Чукче кренути војном наоружаном руком и потпуно их искоренити”.

Житељи ових крајева су попут Индијанаца били осетљиви на епидемије. „Нове болести су ослабиле и деморалисале аутохтоно становништво”, писао је професор историје Џон Ричардс. „Епидемије богиња усмртиле су 80% Тунгуса и 44% Јукагира”.

Па ипак, циљ руске експанзије није био геноцид, нити поробљавање сибирских народа, него укључивање нових простора у територију Русије и убирање данка од локалног становништва. Руси су прибегавали оружју тек после неуспеха дипломатије. У Руској Федерацији данас живи 460.000 Бурјата и 480.000 Јакута (а у време освајања Сибира читаво сибирско становништво је бројало око 300.000 људи). Поједини народи су успели да сачувају националну самобитност. У Јакутији и даље живи више Јакута него Руса.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“